"NIJE ME UPLAŠIO, DAKLE NIJE ME NI POBEDIO": Tako je govorio Gaga Nikolić
Dragan Nikolić je preminuo posle teške bolesti (pročitajte OVDE). Preko četiri decenije je suvereno vladao glumačkim nebom Jugoslavije i Srbije. Od 1967. godine i prve velike uloge Džimija Barke u kultnom filmu "Kad budem mrtav i beo", Gaga sa Crvenog krsta, kako su ga zvali, predstavljao je pravu retkost - bio je pravi beogradski šmeker, gospodin i mangup u isto vreme. Zračio je neverovatnom harizmom, a opet je bio skroman i nenametljiv, bez obzira da li je tumačio Prleta, Popaja u "Balkan ekspresu", Vlah-Aliju u "Banović Strahinji" ili gradskog viteza Urketa u "Poslednjem krugu u Monci". U mladosti je bio i reli-vozač, pa mu nije bilo teško da briljira u filmu "Nacinalna klasa", kao legendarni Flojd.
On i Milena Dravić bili su najomiljeniji glumački par širom Jugoslavije, a upoznali su se 1969. godine na snimanju filma "Horoskop" Bore Draškovića.
Izdvajamo neke od njegovih izjava koje možda najbolje predstavljaju ovog genijalnog glumca:
O tome šta znači biti filmska zvezda:
- Ma ja ni danas ne znam šta podrazumeva taj pojam. Šta je to "zvezda"? Kako se to postaje? Verovatno je to u svesti drugih ljudi. Sebi stvarno nikada nisam dozvolio luksuz da mislim ne samo da sam zvezda, nego ni da sam najbolji ili na bilo koji način veliki.
Verujem da se niko neće uvrediti ako ovo kažem, ali – mislim da je to svojstvo budala - verovati da si neko drugi. Mislim da to nije pitanje odluke ili želje, već vaspitanja. Pripadam generaciji koja je svoje stavove zaista zasnivala na kućnom vaspitanju. Ako hoćete, i na uličnom vaspitanju. Sve su to posebne etičke norme koje se ne uče u školi.
O socijalnim razlikama:
- Dobro, ali i na ulici su bili ljudi istog profila i vaspitanja kao ja. Recimo, moji drugovi i ja zaista nismo pravili socijalne ili druge razlike – da li je neko siromašan ili bogat, crn ili beo. U istom kraju smo živeli i družili se sa Ciganima. Zašto da ne? To su bili naši drugovi. Ni dan danas nemam drugačiji odnos, ni prema boji kože, ni prema pedigreu, lovi... Moj otac i drugari su na mene preneli neka pravila. Od: kad se pozdravljaš, stegni čvrsto ruku i gledaj u oči, pa dalje.
O izbacivanju iz 14. beogradske gimnazije:
- Ma to su bile neke dečije svinjarije. Tu su umešani još neki ljudi, pa nemam prava da baš detaljno pričam jer, bilo nas je trojica. Direktorka je bila neka gospođa Stojanka, odnosno drugarica Stojanka, prvoborac i vrlo opasna i oštra žena. Sećam se samo da smo bili izbačeni iz svih škola u Srbiji na godinu dana. Delikt u to vreme je bio prilično... Ne bi valjalo da pričam... Uglavnom, nešto smo noću ušli u školu i pokušali neka svedočanstva da... Ali bez zadnje namere, sećam se da ništa mi nismo ni mogli s tim da uradimo. U stvari smo te noći bili junaci jedne filmske scene koju smo u to vreme gledali.
O druženju sa žestokim momcima:
- Legendarni Miša Slovenac i ja smo zajedno polagali prijemni na pozorišnoj akademiji. Pošto smo obojica ušli u uži izbor, dogovarali smo se da, ako padnemo, zapalimo za Francusku. Na kraju sam ja prošao, a Miša se priključio ekipi Stevice Markovića. Bio je vrlo interesantan tip, moglo bi se reći za ono vreme pravi intelektualac, koji se razumeo i u slikarstvo. On je jedini preživeli iz te priče. Miša Milošević je ubijen u kući Mikija Runija, a Stevica je u Beograd vraćen u kesi.
O životu, borbi i sportu:
- Pa to kad porasteš, razumeš malo bolje. To je priroda, Bog, ne znam, ali čovek se menja, naravno. Međutim, negde u glavi ti ostaje taj fajterski odnos prema životu. Ja sam se i kao klinac bavio raznim sportovima, uglavnom "na srce". I sećam se, trenirao sam boks, pa me neki bokser, zvali smo ga Šuger, iz mog kraja, stalno tukao, a ja sam stalno ponovo odlazio na svoju porciju batina. Ali - nije me uplašio. Nije me uplašio, dakle nije me ni pobedio. I to je to. Ti postulati, koje si smislio, prihvatio, ili kupio od drugih, te prate do kraja života. Borba. Ne predati se. Zašto bi? I kome?