ŠTA STUDENTI PORUČUJU BEOGRAĐANIMA: Kod nas ljudi nikada ne bi preskočili preko čoveka koji leži

Beograd budućim brucošima budi različite emocije. Neki ga se pomalo plaše a neki sa ushićenjem i uzbuđenjem iščekuju studentske dane provedene daleko od roditelja, prepušteni sami sebi.

Za portal SrbijaDanas.com su pričali svršeni studenti Borislav M. iz Užica i Natalija O. iz Niša, prisećajući se svojih početaka i snalaženja u "velikom" gradu. 

Borislav: Prošlo je mnogo manje što sam mislio da će mi trebati, a već sam shvatio da BG nije nimalo strašan. Došao sam u oktobru, a već do Nove godine sam se navikao na grad. Najteže je što u malom gradu naviknete da ste stalno okruženi ljudima, a ovde ste odjednom mnogo usamljeniji. 

Natalija: Da Beograd nije strašan shvatila sam već drugog dana kad sam se kasno uveče vratila kući - ŽIVA. Šalu na stranu, ne razmišljam ni o kakvim opasnostima pa se i ne bojim. Ne mislim da sam se uklopila u Beograd, niti mi je namera, hoću da zadržim svoj mentalitet, a od Beograda želim da uzmem sve što može da mi pruži. Uklopila sam se posle kratkog perioda, već kad sam shvatila koji mi prevoz treba da stignem od tačke A do tačke B.

Borislav: Negativno iskustvo: Jednu noć je neki dečko blizu mog stana tražio da mu pozajmim novac za gorivo, delovao je bespomoćno i rekao mi je da mu je auto ostao nasred puta, i da je pun knjiga koje prodaje pa ne sme da ga ostavi tako. Ponudio mi je da će mi i dati neke jer vidi da sam student. Iako nisam ni pomislio da mu dam novac, bio je za mene potpuni neznanac, bilo mi ga je žao nekako, delovao je žalosno. Za par dana, drugar sa faksa koji živi blizu mene ispričao mi je da mu je neki čovek tražio isto kao meni, u istoj ulici, par dana kasnije.

Pozitivno je ovde što ste nekako slobodniji, opušteniji, u malim gradovima je veliki pritisak od okoline, pod skenereom okoline si stalno. Nekako svi saznaju gde sam bio, šta sam pio, nema nimalo nikakve privatnosti.

Natalija: Pozitivna iskustva su brojna za ovih 5 godina koliko sam ovde, svašta se desilo. Ovaj grad i život u njemu su mi pokazali da sam jaka i kao od kamena jer sam odgovorna za sebe i svoj život, nema mame i tate da rešavaju probleme. Negativnih iskustava isto ima dosta, ali ko će svega sada da se seti.. 

Borislav: Sa prevozom je šou kad tek dođete. Jednom sam rekao drugu da hvata autobus broj 65 kod Mašinskog, pa da se nađemo na Zvezdari, Zove me, kaže evo me kod Zelenjaka, Uhvatio je bus, ali u suprotnom pravcu, briga njega. Drugi put smo nas par drugara trebali da izađemo kod Slavije, ali nismo znali gde je to, raspričali se, dogovaramo se ko će da pita nekog, a onda se okreće vozač, žena, i kaže: "Reći ću vam ja kad da siđete, samo ućutite malo!"

Natalija: U prvoj godini sam živela u Jajincima pa sam se vozila u busevima bez prozora, brisača, sa pokvarenim vratima, ćelavim gumama, polomljenim držačima i bez brzinomera. Sećam se lude vožnje u autobusu na 3 točka dok je četvrti u vazduhu, pa kad vozač skreće na drugu stranu moliš Boga i sve svece da se ne prevrne. Pamtim 406 express, bus koji od spomen parka u Jajincima do trošarine stigne za 7,5 minuta i u koji ne vredi ulaziti ako nema mesta za sedenje. Jednom sam ispala iz punog busa i slomila bih se da me jedan gospodin nije uhvatio za kragnu od jakne i time me spasio prosipanja po asfaltu (veliko mu hvala). 

Borislav: Beograđani su otvoreniji u smislu da kažu neke stvari koje su kod nas tabu, i u ponašanju, to je valjda pitanje vaspitanja koje je ovde liberalnije, no, smatram da su otvorenijeg srca i iskreniji ljudi iz unutrašnjosti.

Natalija: Beograđani su neki svoj svet. Oni su posebna sorta ljudi, neki su ok ali neki na ljude koji nisu iz Beograda gledaju kao na parazite. U prvoj godini je jedan kolega iz Beograda rekao nešto što je na mene ostavilo veliki utisak. Rekao je da su ljudi koji nisu iz Beograda došli u Beograd kako bi Beograđanima uzeli posao. Ako ste u nečemu dobri, završili ste studije i slično, onda vam nije bitno da li je neko došao u Beograd iz ovog ili onog razloga. Ispašće da sam pristrasna, ali svako ko je bio nekad na jugu, mogao je da se susretne sa ljudima koji su puni topline, imaju vremena da stanu i saslušaju i pomognu.

Nikad nisam za skoro 20 godina koliko sam živela u Nišu čula ili videla da čovek leži na ulici i niko mu ne prilazi, ne pokušava da mu pomogne. Ovde sam imala priliku da vidim kako ljudi izlaze iz tramvaja i preskaču čoveka koji leži, ko zna da li je živ. Dole nije tako. Možete da se krećete gradom, sve vam je blizu i dostupno, od ljudi do institucija i slično. Ovde svako gleda sebe, što i nije loše, ali mislim da sve treba da ima granicu. Ljudi su ovde mnogo otuđeni, okupirani poslom i sobom, ali treba naučiti da je balans stvarno bitan. Mislim da je najveći problem u odnosu između mene i Beograda što mu još nisam upoznala dušu, pa ga ne doživljavam kao nešto živo i toplo nego kao usputnu stanicu. 

Borislav: Mali Boro, mnogo je takvih kao sto si ti, pa se pronađi sa nekim. Ovo je strašno veliki grad i zato nema razloga da budes sam u njemu. I da, novčanik k sebi u prevozu, ne budi lud. I ako si student, pravac dom! Samo studentski dom! 

Natalija: Maloj Nataliji bih poručila da stane kod vrata kada hoće da joj šofer stane na stanicu na kojoj izlazi, a ne da sedi i čeka da bus stane i tako završi u nekoj njivi usred nedođije i kukuruza jer uči u autobusu na putu od faxa do kuće. Da se ne nervira, navikne na kašnjenje autobusa i ludi red vožnje GSP-a, da mrak u Beogradu nije tako opasan kao što su pričali i da je grad neće pojesti.