Zukorlićev Univerzitet konačno dolazi do akreditacije
Nije prva, pre nekoliko meseci bila je informatika, a pre toga engleski jezik. U proceduri je još nekoliko akreditacija.
Ovde se prvo radi o reakreditaciji, a ne akreditaciji. Ovaj univerzitet je imao akreditaciju i zato je, zapravo, Vlada donela odluku da svi programi imaju status akreditovanih, jer su u postupku akreditacije. Paradoks je da je taj postupak predugo trajao. Radilo se o političkoj i raznim drugim opstrukcijama poslednjih godina. Možemo zaključiti da je zapravo ta barijera probijena i sada sve teče po redovnom postupku.
Nažalost, još smo daleko od toga. Kao što znate, pri donošenju zakona o visokom obrazovanju, mi koji smo u narodnoj skupštini i odboru za obrazovanje, pokušali smo popraviti taj predložen tekst i delimično smo u tome uspeli, ali ne potpuno, tako da tu postoje propusti u samom zakonu. Vidite, tada je komisija koja je pisala predlog zakona bila iz jedne interesne zone. Zato imamo nedostatke. Sa druge strane, još veći nam je problem u kadrovskom sastavu, u akreditacionoj komisiji. Nasleđena je praksa od ranije, gde se pojedini članovi te komisije ponašaju kao neka posebna vrsta nadzakonske kategorije. Neki su u raznim interesno-korupcijskim šemama. Dovoljno je da pogledate da se neki program akredituje za nedelju ili deset dana, a drugi čeka tri godine. To su stvarno paradoksi. Jedan se kažnjava, a drugi ima brzu trasu. Tu se mora napraviti korenita promena. Mi hoćemo da imamo zakonito telo koje se ponaša profesionalno, a ne interesno.
Od samog početka uspostavljanja visokog nedržavnog obrazovanja to nije postavljeno na pravi način. Nije postavljeno kao da treba da bude motor celokupnog obrazovanja. Sa pozicije samog ustava mi imamo određene nepravilnosti. I državno i privatno obrazovanje jesu na nekoj vrsti tržišta. Državno obrazovanje podrazumeva nekog ko ima državni, odnosno novac građana. Na drugoj strani, privatno obrazovanje je bez ikakve podrške države, odnosno novca poreskih obveznika. Takođe, studenti koji plaćaju na privatnim univerzitetima, ne mogu dobiti stipendije i budžetska sredstva, dok oni na državnim fakultetima to imaju. A budžetska sredstva su sredstva od svih građana, dakle i onih roditelja čija deca studiraju na privatnim univerzitetima. Oni su poreski obveznici. Kada bi neko pokrenuo neku ustavnu žalbu, ona bi sa pozicije ustavnog suda bila oborena. Dakle, tu imamo niz nepravilnosti. Pored toga, imamo i socijalističko nasleđe, gde se na privatno obrazovanje gleda kao na crnu ovcu. To je pogrešno. Tu se mora uvesti red sa aspekta obaveza. Istina, postoje pojedini privatni univerziteti koji su se obrukali u pojedinim segmentima ponašanja. Ali, isto tako, poslednjih godina imamo afere oko diploma i one su vezane za državne fakultete. Generalno imamo problem u visokom obrazovanju sa aspekta zakona, ali i prakse. I dalje profesorski stalež, koji je u suštini interesni, drži neku vrstu monopola i zbog toga mi ne možemo da napravimo promene koje bi podvukle crtu i obračunale se sa pomenutim anomalijama.
Postoje razni modeli. Na primer, Sjedinjene Američke Države ili skandinavske zemlje imaju izuzetno razvijen sistem javno-privatnog partnerstva u obrazovanju. Dakle, po dve linije: iz direktnog finansiranja studenata kroz stipendije,a isto tako, parcipiranja u budžetskom finansiranju samih budžetskih ustanova. Dakle, to postoji. Tek tada bismo mogli imati puniju kontrolu, jer ukoliko država finansira, samim tim nadgleda. Sa druge strane, ispravila bi se atmosfera regularne zakonite konkurencije. Sada su privatni univerziteti prinuđeni da se bore za studente koji otpadnu sa državnog univerziteta, što je već od starta podređen položaj privatnih univerziteta. A posle se kaže "tamo je spušten kriterijum, nema standard, i tako dalje". Ne možete prepustiti te univerzitete da preživljavaju. To je kao da imate dve prodavnice: jedna prodaje robu iz državnih rezervi, a druga prodaje privatnu robu koju treba da kupi. I oni treba da imaju ujednačenu cenu i kvalitet. To nije moguće.
Naravno da jeste. Za svaku promenu je, međutim, potrebna politička volja. Potrebno je da kod vladajuće većine imamo ljude koji poseduju uticaj i shvataju da je to od opšteg interesa. Uopšteno govoreći, mi imamo problem sa shvatanjem opšteg obrazovanja. Više puta sam ponovio u skupštini jednu rečenicu: "Dokle god ne budemo shvatili da je obrazovanje strateška kategorija u ovoj zemlji, nama nema spasa niti napretka". Dokle god se obrazovanje doživljava kao parazitska kategorija i dokle god mislimo da imamo uspešno obrazovanje zato što u septembru nemamo štrajkove u školama ili u oktobru na univerzitetima, nema napretka. Čak i u ekonomiji, ukoliko napravite neki promašaj, možete ga za nekoliko godina ispraviti. Ali, kada ga napravite u obrazovanju, ne možete ga ispraviti ni za 50 godina.