EKONOMSKO ČUDO: Ovako je Putin preobrazio Rusiju - Od zemlje na kolenima do SVETSKE IMPERIJE (VIDEO)
Nisam spreman za tu odluku, Borise Nikolajeviču.
Da, moguće je da se školujete za perspektivna zanimanja po povoljnoj ceni!
JUŽNA AFRIKA, RUSIJA I KANADA TRLJAJU RUKE: Skočila cena plemenitog metala rodijuma
KINA I SAD SUTRA POTPISUJU DOGOVOR: Evo šta sadrži trgovinski sporazum dve zemlje (VIDEO)
To su prve reči koje je 14. decembra 1999. izgovorio premijer Ruske Federacije Vladimir Putin tadašnjem predsedniku zemlje Borisu Jeljcinu kada mu je on na tajnom sastanku u četiri oka saopštio da se planira povući na kraju te godine. To bi, prema ustavu, vodilo Putinovom unapređenju u predsednika.
Jeljcinov pomeranje s kormila zemlje će u novogodišnjoj noći 2000. godine iznenaditi celu naciju, ali zato ne i 47-godišnjeg, u međunarodnim krugovima nepoznatog, ali u Rusiji već popularnog, predsednika vlade Putina.
Predsednički izbori su bili udaljeni manje od tri meseca i Jeljcin je Putinu rekao da će mu kratko vreme koje će provesti kao vršilac dužnosti najviše funkcije u zemlji pomoći da dobije novi mandat.
– Novi vek mora početi novom političkom erom – rekao je predsednik premijeru.
Bio je potreban njegov pristanak da postane novi predsednik 1. januara 2000. Pomalo nevoljno Putin je pristao. – To je prilično teška sudbina – rekao je svom predsedniku.
Dve decenije posle, Putin je još uvek na čelu zemlje, a u tom je razdoblju Rusija postala radikalno drugačija zemlja od one koju je simbolizovao njegov prethodnik.
Putin je nadgledao zadivljujući ekonomski napredak Rusije, njen povratak na scenu kao globalne supersile, rast životnog standarda Rusa, ali i uvođenje birokratske, vojne i policijske kontrole u sve pore tamošnjeg društva, zbog čega je doživljavao kritike na Zapadu.
Zbog tih kritika je, kao i spoljne politike Sjedinjenih Država koju je opisivao kao agresivnu, Putin u 21. veku postao dvostruki simbol: s jedne strane kao simbol otpora imperijalističkom Zapadu pomoću snažnog ruskog nacionalizma utemeljenog na racionalnim interesima više nego na folkloru, ali s druge kao autokratski simbol suzbijanja opozicije te političkog života na domaćem planu.
Njegova čvrsta ruka za brojne poklonike, kojih ne nedostaje ni u Hrvatskoj, fenomenalan je politički alat zato što može apsolutno sve. Kritičari se te iste ruke groze baš zato što može isto to – apsolutno sve.
Putinovih 20 godina na čelu svoje zemlje može se podeliti na tri razdoblja – prvi od 2000. do finansijske krize 2008. u kojem je Rusija doživela pravi ekonomski procvat i u kojem je predsednik učvrstio svoj položaj, ali i u kojem se vlast morala boriti s napadima islamističkih terorista zbog drugog, uspešnog rata u Čečeniji.
Drugo je razdoblje stagnacije i nazadovanja od 2008. do 2014. kada su odnosi sa Zapadom dobrano narušeni. Treće razdoblje počelo je ruskom vojnom intervencijom u Ukrajini i aneksijom Krima te traje do danas.
U ovom razdoblju Rusija često se smatra glavnom opasnošću za interese Zapada. Da bi se shvatio uspeh Vladimira Putina na samom početku 2000-ih, treba se vratiti u to vreme.
Rusija je izašla iz 1990-ih koje je obeležio pravi ekonomski krah po kojem bi Jeljcin zasigurno morao biti više upamćen nego po sklonosti alkoholu, koja ga je obeležila, i zbog šarolikih epizoda poput one kad su ga agenti američke tajne službe pronašli u donjem rublju u dvorištu Bele kuće s namerom da se zaputi do grada na picu.
Rusija je ranih 1990-ih upoznala ono što su njihovi tadašnji vođe zvali tržišnom ekonomijom, no umesto toga carevala je beskrajna korupcija. Na kraju 1999. ruska privreda bila je za više od trećine manja nego 1991. kada je Jeljcin postao predsednik, što je nezapamćeno loša bilanca.
Nezaposlenost je u 1990-ima stalno rasla i dosegla je 14 odsto. Javni dug iznosio je 1999. godine 92 posto BDP-a, a većinu decenija divljala je inflacija. Zemlja je bila demoralizovana, siromaštvo sveprisutno, potrošnja votke stalno je rasla, a očekivani životni vek padao. Spoljnopolitička uloga zemlje, naslednika tek donedavno druge svetske supersile, svedena je na tihog promatrača dominacije SAD.
Ruski predsednik 1993. poslao je čak i tenkove na neposlušni parlament, a nije mogao slomiti ni ustanak u Čečeniji kojoj je na kraju prvog rata 1996. de facto dao nezavisnost. Te iste godine pobedio je protvkandidata, komunista Genadija Zjuganova, na izrazito nepoštenim predsedničkim izborima.
Da je njegov mandat bio tragičan neuspeh koji nije uspeo dati građanima slobodu posle totalitarnog komunizma, bio je svestan i sam predsednik. U novogodišnjoj "ostavci" decembra 1999., tokom oproštaja sa svojim narodom, Jeljcin se izvinio zbog "neostvarenih snova".
Da bi se to ostvarilo, trebalo je doći do kraja rasula vlasti, smanjenja moći oligarha i važnije uloge države u ekonomiji. Vojno-industrijski kompleks biće među najvažnijima za povećanje privredne aktivnosti, govorio je tada Putin.
No iza scena verovatno je slušao najvažnijeg ruskog ekonomistu na prelazu veka, svog savetnika i ekonomskog liberala Andreja Iljarionova na čiji je nagovor uveo "flat tax", jedinstvenu stopu poreza na dohodak od 13 odsto.
Smanjio je i porez na dobit firmama. Iljarionov, ljutit na vlade takozvanih liberala u 1990-ima koje su sasvim suprotno svom imidžu reformista zapravo povećale ulogu države u odnosu na razdoblje Sovjetskog Saveza, bio je uveren da Rusija mora da smanji pritisak vlade na privredu.
Rezultat je bio spektakularan ekonomski rast koji je zacementirao dobar imidž koji će Putin uživati u Rusiji sledećih 20 godina.
U deset godina, od 1999. do 2008., privreda se gotovo udvostručila – porasla je 94 odsto. Javni dug doživeo je slobodan pad – s 92 odsto BDP-a 1999. na deset odsto 2006. godine.
Iljarionov i Putin slagali su se da zemlja treba biti što manje dužna – ekonomista zato što je to osnova zdrave privrede, a političar zato što veruje da je dug problematičan za suverenost. Stanovnici zemlje koji su pre samo nekoliko godina pamtili samo siromaštvo, bedu i nered odjednom su imali dovoljno novca za odlazak na godišnji odmor i novi mobilni.
Putin nije bio samo uspešan u ekonomskim pitanjima nego je na početku mandata slovio kao prozapadni političar, prvi ruski lider koji je dobro govorio neki strani jezik, u ovom slučaju nemački.
Još je u junu 2000. pitao lidera SAD Bila Klintona tokom susreta u SAD-u šta misli o mogućnosti da Rusija jednog dana postane članica NATO-a (Amerikanac nije imao "ništa protiv").
Nakon terorističkih napada na SAD 9. septembru 2001. predsedniku Džordžu Bušu mlađem ponudio je svu pomoć. To je, među ostalim, učinio i zato što se Rusija još jednom uplela u rat u Čečeniji pa je dobro znala što znače teroristički napadi.
Ovaj put je rat pokrenuo Putin kao premijer još u avgustu 1999. i pokazao se kao mnogo sposobniji i nemilosrdniji u ratovanju protiv male odmetnute ruske pokrajine koja je rusku javnost sve više asocirala na domaći terorizam. Ruska vojska ovaj je put skršila pobunu u brdovitim predelima Čečenije, a Putin je dobio status sposobnog vojskovođe.
OSVETA ODBEGLOG DIREKTORA: Otkrio planove koji prete da rasture savez "Nisana" i "Renoa"
BITKOIN uskoro više NEĆE postojati, a zameniće ga nešto drugo!
Život u Švajcarskoj NIJE SAVRŠEN! Dragana iz Svilajnca ispričala tajne KOJE NIKO ne zna, od plate ne ostane NIŠTA!
ZLATNA GROZNICA TRESE SVET: Prodaja bunkera skočila 700 %, bogataši u njima kriju SVE ŠTO IMAJU!
Smirivanje strasti između Irana i SAD dalo rezultate: AKCIJE NA BERZAMA DOBILE "VETAR U LEĐA"