Između politike i novca: Može li Savet za zalivsku saradnju (GCC) preživeti?
Savet za zalivsku saradnju (Gulf Cooperation Council, GCC) osnovan je 1981. godine s namerom privredne i političke saradnje Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Kuvajta, Katara, Bahreina i Omana, koji su prvenstveno bili suočeni s Islamskom revolucijom u Iranu i zabrinuti zbog politike izvoza revolucije. Trideset i sedam godina kasnije budućnost GCC-a je pod znakom pitanja više nego ikada.
Pročitajte i:
Naime, politički uspon šiitskih zajednica izvor je straha koji obeležava mnoge arapske monarhije Persijskog zaliva, koje imaju značajno šiitsko stanovništvo kojim moraju upravljati. U području tih država živi mnogobrojna šiitska manjina (u slučaju Bahreina većina pod sunitskom vlašću), kao i značajna manjina iranske emigracije. Koliko je taj strah opravdan može se videti u prilici koju je donelo takozvano Arapsko proleće. Ono je bilo povod za isticanje najveće šiitske zajednice u Persijskom zalivu van Irana i Iraka, u Bahreinu.
Šiitska većina Bahreina je probuđena delovanjem iransko-iračkog duhovnika Hadija al-Mudarisija, ličnog predstavnika Imama Homeinija u Bahreinu, koje je završilo neredima 1979. i 1981., i stvaranjem Islamskog fronta za oslobođenje Bahreina, sa sedištem u Teheranu. Slične organizacije i aktivnosti stvorene su u Kuvajtu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Saudijskoj Arabiji. Na kraju su takvi ustanci vodili stvaranju Saveta za zalivsku saradnju (GCC) u maju 1981. godine, u koje su se udružile sve arabijske države, izuzev Jemena.
U dve države PRVI PUT uveden PDV!
GCC je stvoren kao jak savez protiv iranskog uticaja u Persijskom zalivu. GCC je takođe podržavao Irak u Iračko-iranskom ratu, pružajući Sadamu Huseinu finansijsku i vojnu pomoć, organizovanu uz pomoć Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva. Posle rata, izvoz revolucije je jenjavao, nastale su druge spoljnopolitičke pragmatične struje, ali su islamski pokreti ipak postali glavna posledica Islamske revolucije.
Ko i zašto pokreće krvavo kolo na Bliskom istoku?
Odnosi Irana sa zemljama GCC-a posebno su popravljeni tokom vladavine Hašemi-Rafsandžanija i Hatamija, uz veliku podršku omanskog sultana Kabusa. Takav odnos nastavljen je i za vreme Ahmadinedžada, kada su iranske i saudijske vođe javno pokazali naklonost između dve religijski povezane zemlje. Konfrontacijski i revolucionarni govor je postupno jenjavao i davao mesto diplomatskom i pragmatičnom pristupu, posebno nakon što je na saudijski tron došao kralj Abdulah.
Dodatne poteškoće nastale su napredovanjem iranskog nuklearnog programa i balističkog raketnog programa, koji se smatraju pretnjom u arapskim zemljama. S druge strane, GCC je 1984. stvorio nekoliko zajedničkih vojnih struktura koje su pod saudijskom komandom spremne na brzu akciju. Međunarodni pritisak zemalja GCC-a je posebno ojačan nakon 2000. godine.
Zemlje Arabijskog poluostrva pozivaju u nekoliko deklaracija 'Iransku Islamsku Republiku' na pozitivan odgovor na inicijativu Ujedinjenih Arapskih Emirata za mirnim rešavanjem statusa tri ostrva (Tonb Alkobra, Tonb Alsukra i Abu Musa) kroz dijalog i pregovore, u skladu s Poveljom Ujedinjenih nacija i međunarodnim pravom. No, istovremeno se ističu meki sukobi kroz pitanje imena Persijskog zaliva, panarapske politike, secesionistički pokreti u provinciji Huzestan u Iranu koju naseljavaju Arapi, kao i šiitski pokreti u sunitskim zemljama.
Nafta kao političko i ekonomsko oružje: Kako je crno zlato uzdrmalo svet
Niko od njih nije očekivao kako će pretnja GCC-u doći iznutra. Sada je Katar glavni problem, posebno nakon što su Rijad, Abu Dabi i Manama prekinuli diplomatske odnose s emiratom 5. juna 2017. godine, čemu se pridružio i Egipat. Saudijci su ovaj potez opravdali tvrdnjom kako Katar podržava ekstremističke grupe kao što su Al-Kaida i šiitske milicije koje finansira Iran. Pravi razlozi za prekid diplomatskih odnosa nisu toliko jasni. Iako Katar jasno podržava Muslimansko bratstvo, što naročito ljuti Saudijce, Emirate i Egipćane, čini se da je više razlog u tome što Rijad ne želi da dozvoli Kataru nezavisnu spoljnu politiku. Istovremeno su javnosti prikazani dokazi kako je Katar plaćao otkupninu iračkim šiitskim milicijama za katarske državljane.
Umesto da očekivano stane, odrekne se svoje suverenosti i deluje kao satelitska država saudijske vrhuške, Katar se brzo okrenuo Turskoj i Iranu za uvoz važnih roba. U avgustu 2017. godine emirat je obnovio diplomatske odnose s Iranom koji su bili prekinuti nakon što su 2016. godine napadnuta dvojica saudijskih diplomata u Teheranu. Uprkos iranskoj i turskoj pomoći, Katar i dalje skupo plaća svoje poteze. Do oktobra 2017. Katar je morao da uloži 39 milijardi dolara u svoju privredu iz svojih stranih rezervi koje dosežu 340 milijardi dolara. Trgovina s GCC-om i turisti iz GCC-a su napustili Katar i snažno pogodili katarsku ekonomiju.
Islamske zemlje OŠTRO osudile Trampovu odluku da Jerusalim proglasi glavnim gradom Izraela
Međutim, blokada Katara takođe šteti drugim državama GCC-a, pa na kraju slabe Savet u celini. Dubai, koji je deo Emirata, najviše gubi u trgovini. Katarske kompanije u Emiratima u potpunosti zapošljavaju lokalne radnike, pa bi se mogao dogoditi presedan da mnogo ljudi odjednom ostane na ulici jer se katarskim korporacijama zabranjuje rad u Emiratima. Štetu će osetiti i tržište nekretnina u Dubaiju jer su Katarci kupili nekretnine u vrednosti od 500 miliona dolara samo u 2017. godini.
Javio se i Međunarodni monetarni fond koji je potvrdio krajem prošle godine kako slabi privredni rast GCC-a, organizacije koja je omogućila slobodnu trgovinu i slobodno prekogranično kretanje ljudi. Nastavak ovakve politike vodiće smanjivanju poverenja, manjim ulaganjima, većim cenama i zaustavljanju privrednog rasta u Kataru a verovatno i ostatku GCC-a.
Bivši premijer Katara ŠOKIRAO JAVNOST: Otkrio ko je sve finansirao RAT U SIRIJI i rušenje ASADA
Kuvajt i Oman preuzeli su ulogu medijatora u ovom sukobu, zbog svoje tradicionalne uloge neutralnosti i kompromisa koju su kroz istoriju gradili unutar GCC-a. Saudijska Arabija i Emirati su u potpunosti okrenuti protiv Katara, dok su Oman i Kuvajt manje zemlje i shvataju koliko je potrebno održavati GCC u životu i pronaći srednju putanju prema rešenju sukoba. Umesto prihvatanja te medijacije, Saudijci i Emirati su najavili u decembru prošle godine stvaranje novog političkog i vojnog partnerstva, odvojenog od GCC-a. Obe zemlje imaju najjače vojske u Savetu, i samim tim stvaraju agresivni front protiv Irana i iranskih saveznika u Jemenu, Libanu i Iraku. Ove dve zemlje već duže vreme sarađuju s namerom stvaranja novog središta jasne i radikalne politike na Arabijskom poluostrvu.
Rusija investira u novi saudijski megalopolis Neom
Istovremeno ne žele rizikuju razilaženje Kuvajta i Omana realnim gašenjem GCC-a, posebno zbog ekonomskih razloga. Kuvajt i Oman su takođe vrlo važni za bezbednost GCC-a i suočavanje s Iranom. Postoje i snažne nade u jaču integraciju organizacije, a to potvrđuje i volja zasnivanja kompanije koja bi vodila novčane transfere za svih šest država članica. Katar je uključen u taj plan. Time se želi naglasiti kako i dalje postoji područje saradnje barem na privrednom polju ako ne na političkom. Teško je shvatiti kako se te države mogu saglasiti oko novčanih pitanja dok i dalje traje blokada katarske privrede. Postoje neki znaci kako bi se blokada ipak mogla smanjiti. Saudijci i Emirati razmišljaju o smanjivanju restrikcija na kretanje civila između tri zemlje, što bi bio važan i veliki korak prema rešavanju spora.
Potpis Šojgua koji je UPLAŠIO Zapad: Šta se krije iza vojno-tehničke saradnje Rusije i Katara?
Uostalom, ekonomska integracija je uvek bila najvažnija za GCC, dok je politička saradnja uvek bila pod upitnikom. Češće su postojali sukobi među članicama koliko je potrebno podsticati suverenost, a koliko stvaranje homogene spoljne politike. Ta 'homogena' politika je od početka bila vezana uz saudijske verzije i planove, pa nije čudo što su se druge petromonarhije Arabijskog poluostrva pobunile. Uprkos političkim razlikama, međutim, GCC je uvek pronalazio načine saradnje. Novac je uvek približavao te zemlje koje sve više shvataju kako je nejedinstvo i manjak saradnje najštetniji za njih same.