TITOVI KREDITI, KAMATE I KRAH: Ko nas je bacio u dužničko ropstvo i kada je bankrotirala Jugoslavija?
Državno i društveno uređenje, upliv politike u ekonomiju, Titovi krediti (koje ćemo da vraćamo do 2041.), nacionalističke težnje naroda i narodnosti... Kad sve to saberemo, da li uopšte i treba da se pitamo zašto se raspala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ)?
Zvanično, to se desilo početkom devedesetih godina prošlog veka, ali nezvanično - kao i kod svakog lošeg braka, čim je nestalo para nestalo je i ljubavi i to je bio početak kraja.
Stalno slušamo kako otplaćujemo Titove kredite: Otkrivamo vam na šta je on potrošio pare koje danas vraćamo
VEĆA RATA ILI MANJI RIZIK: Krediti u dinarima i evrima se veoma razlikuju, kako da odaberete pravu opciju?
ZARADA ISPOD PROSEKA, A IMATE KREDIT: Od danas vam je Narodna banka Srbije olakšala život
Dakle, kad je bankrotirala Jugoslavija? Kad je sve počelo da se raspada i kako je ekonomija, uz pomenute rastuće nacionalizme i pomoć zapadnjačkih "demokratija", dovela do krvavog raspada SFRJ?
Kao ključno razdoblje, naš ekonomista, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije Vladimir Gligorov, u knjizi "Jugoslavija u istorijskoj perspektivi" pominje osamdesete godine prošlog veka - čitava ta decenija bila je decenija stagnacije privrede i za Jugoslaviju i za ostale socijalističke zemlje u Evropi. Navodi se da je, SFRJ, u stvari, bankrotirala u periodu od dve godine - 1981. i 1982. - kada nije bila u stanju da vraća strane dugove.
Sistemske muke ubrzale kraj
Kako navodi Gligorov, razlozi su bili ti što je promenjena monetarna politika u SAD i došlo je do naglog skoka kamatnih stopa, dalje finansiranje uvoza zaduživanjem nije bilo održivo, zatim bilo je potrebno obezbediti refinansiranje postojećih dugova po znatno višim, praktično neodrživim kamatnim stopama, a smanjenje spoljnotrgovinskog deficita je zahtevalo značajnu korekciju kursa dinara, dok je finansiranje duga zahtevalo da se nađu novi izvori sredstava...
Jugoslavija, jednostavno, nije mogla da se prilagodi tadašnjim promenama na vreme i to iz sistemskih razloga, od kojih se navode tri kao glavna.
1. Kurs dinara
Najpre, bio je tu spor oko kursa. Devalvacija bi preraspodelila troškove među republikama. Izvozni sektori, a posebno turizam, bi svakako imali korist od devalvacije, dok bi prodavci na domaćem tržištu prošli gore. Centralna banka je koristila devizni kurs i selektivno kreditiranje da to nadoknadi, ali to je samo povećavalo sporove, jer su uslovi bili nejednaki u stvari u kojoj bi morali da budu jednaki.
2. Čudna očekivanja za kredite
Drugi problem je očekivanje da će krediti vredeti manje kad dođe na naplatu, jer će mu se pripisivati negativna kamata. U uslovima gubitka vrednosti kursa bilo je potrebno da inflacija ne nadoknadi korekciju nominalnog kursa, pa je čitava ta decenija protekla u gubitku vrednosti kursa i paralelnom ubrzanju inflacije.
3. Nemogućnost prodaje imovine
Treća muka, možda i najveća - kao posledica socijalnog i nacionalnog otpora privrednoj reformi, nije se moglo posegnuti za prodajom imovine kao sredstvom finansiranja stranih dugova. Na početku krize 1981-1982. strani dugovi nisu bili veći od maksimalno trećine vrednosti jugoslovenskog BDP-a. Ti dugovi su se relativno lako mogli pretvoriti u ulog stranaca da su preduzeća mogla da izdaju akcije, kako bi obezbedila potrebno finansiranje.
Ovo je bilo teško izvodivo, kako zbog vlasničkog sistema koji je sprečavao prodaju imovine, pogotovo strancima, ali i privatnim licima uopšte, a takođe i zato što bi moglo da vodi prelivanju obaveza i dobiti preko republičkih i pokrajinskih granica, što je bilo politički veoma teško izvodivo. Tek je 1988. došlo do sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom o solidarnoj odgovornosti za strane dugove zemlje.
Bilo, ne ponovilo se
Gligorov je u jednom intervjuu to obrazložio i jednostavnijim rečnikom, navodeći da je Jugoslavija 1982. godine bankrotirala ne zato što je imala veliki dug, nego zato što nije bilo prihoda i zemlja je imala visok spoljnotrgovinski deficit, a refinansiranje pomenutog duga je postalo jako skupo, pošto su kamate izuzetno porasle. Kao što je rekao na kraju, nisu problem bili dugovi Jugoslavije, nego privredni i politički sistem.
Dakle, imali smo krvavi eksperiment koji se zvao Jugoslavija i trajao veći deo 20. veka. Sada, pošto govorimo o ekonomiji, jasno je da taj eksperiment nije uspeo, mada nije uspeo ni po jednom pitanju. Potali smo robovi vraćanja dugova iz prošlih vremena, mada se ni danas ne ponašamo mnogo bolje kao pojedinci - uzimamo kredite kao da banke dele bombone, umesto da shvatimo da uglavnom stavljaju omču oko vrata i nama i našoj deci ako preteramo sa pozajmicama...
Dakle - Jugoslavija - bila, ne ponovila se. Naučimo nešto iz prošlih grešaka.
