Trgovinski rat SAD i Kine: Sukob sa (ne)sagledivim posledicama (1)

Poslednjih meseci svetski mediji su puni poluapokaliptičnih naslova i predviđanja kada je svetska ekonomija u pitanju. Najavljuje se rat finansijskih divova i predviđaju se posledice po ostatak planete, ukoliko se sukob dve sile - Sjedinjenih Američkih Država i Narodne Republike Kine u narednom periodu rasplamsa. Svedoci smo poslednjih nedelja uvođenja učestalih mera i kontra-mera na relaciji Vašington-Peking, kojima se propisuju carine na određene proizvode i usluge koje se izvoze iz jedne države u drugu. Činjenica jeste da strah od eskalacije ovog duela nije bezrazložan, ali kako bi se predvideli naredni koraci, neophodno je podrobno ispitati koren konflikta i sagledati širu sliku američko-kineskih odnosa. 

Jedan britanski politikolog je svojevremeno rusko-kineske odnose opisao kao partiju preferansa, gde su Kinezi i Rusi uvek za stolom, a samo se treći učesnik partije menja. Ukoliko bismo pokušali da na plastičan način opišemo odnose Amerikanaca i Kineza, najverovatnije bismo mogli uzeti kao primer duel dva sumo rvača u klinču, koji pokušavaju da obore jedan drugog, ali sopstvenom težinom istovremeno pružaju oslonac onom drugom.

SAD su najveća ekonomija sveta. Poslednjih godina često u ozbiljnoj, analitičkoj literaturi upravo u zapadnoj političkoj hemisferi čitamo kako je liderstvo SAD ugroženo, te da je samo pitanje vremena kada će Kina preuzeti primat. Ipak, nemoguće je a ne izvući analogiju sa sličnim članicima s početka osamdesetih godina prošloga veka kada su gotovo identični tekstovi bili pisani, samo što je tada umesto Kine navođen Japan.

Japan je i danas pri vrhu, stabilno i ubedljivo treća ekonomija sveta, ali je pre tridesetak godina doživeo vrhunac svog rasta i od tada u najvećoj meri stagnira (na istina dobrim pozicijama). Liderstvo SAD Zemlja izlazećeg Sunca nikada nije mogla ozbiljno da ugrozi. 

No, Japan i Kina nisu do kraja uporedivi, iako se brojne paralele mogu povući. Za razliku od Japana, Kina nema američke vojne instalacije na svojoj teritoriji. Za razliku od Japana, Kina ima moćnu armiju i stalna je članica Saveta bezbednosti UN sa pravom veta. Za razliku od Japana, Kina je nuklearna sila. Ipak, još jedna poveznica dve dalekoistočne sile jeste – američki spoljni dug.

Bil Gejts udario na Trampa, pa ispao SMEŠAN: Kritika tenzija u globalnoj trgovini (VIDEO)

SAD – DUŽNIČKI ŠAMPION? 

Jedna od omiljenih tema američkih političara jeste pitanje nacionalnog duga. Takođe, kritičari SAD i analitičari koji predviđaju krah američke ekonomske i političke moći često pokreću ovu temu, s ciljem podupiranja svojih tvrdnji. Na dan 09. jula 2018. godine nacionalni dug SAD iznosi blizu 21 hiljade i 200 milijardi dolara (21.197.524.000.000 USD). Ovaj broj zaista jeste frapantan.
Ipak, ono što analitičari američke finansijske zbilje često previđaju, jeste činjenica da se SAD zadužuju u – sopstvenoj valuti. Nije potrebno dalje elaborirati koliko je povoljna situacija u kojoj vaše obveznice prodajete i na međunarodnom finansijskom tržištu u sopstvenoj valuti, koja je uzgred i nezvanična rezervna svetska valuta.

Gotovo sve bitnije međunarodne transakcije se izražavaju u američkim dolarima. I najznačajniji rusko-kineski projekti poput sporazuma o izgradnji infrastrukture koja bi omogućila isporuke ruskog gasa Kini iz 2014. godine – izraženi su u američkim dolarima uprkos čestim najavama zvaničnika obe zemlje, kako će prioritet u međusobnoj trgovini dati nacionalnim valutama. 

Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, svoje vrednosti izražavaju u američkim dolarima. Čak i Nova razvojna banka osnovana od strane država tzv. BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika), a čiji je najveći ulagač upravo Kina, svoje transakcije izražava u američkim dolarima.

Ukoliko pogledamo strukturu duga SAD, videćemo da na polju stranih država poverilaca prednjači upravo Kina. Prema podacima s početka 2018. godine, Kina je vlasnik 1.168 biliona USD američkog javnog duga. Kina je i tokom ove godine nastavila sa kupovinom američkih obveznica, uprkos započetom "trgovinskom ratu" i oštroj retorici predsednika SAD Donalda Trampa.

Kini očito nije u interesu slabljenje ekonomije SAD niti slabljenje vrednosti američkog dolara. Ekonomije ove dve države su veoma uvezane. SAD dugo ulažu u kinesku privredu, odnosno privredni subjekti iz SAD pronalaze u Kini plodno tlo za svoje investicije. 

Besni trgovinski rat: Tramp zapretio carinama na sve što stigne iz Kine

Kontinuirani rast investicija je 2016. godine dosegao brojku od preko 92 milijarde dolara direktnih američkih investicija u kinesku ekonomiju.

Sa druge strane, obim kineskih investicija u američku privredu je u padu od 2017. godine. Direktne kineske investicije u SAD su 2017. godine iznosile 29 milijardi USD, za razliku od 2016. godine kada su bile na nivou od 46 milijardi USD.

Uzrok ovakvog trenda treba tražiti kako u zaoštrenoj retorici na liniji Vašington-Peking, tako i u seriji protekcionističkih mera Trampove administracije, koje svakako nisu motivišući faktor za strane ulagače. 

Japan predstavlja drugoplasiranu državu poverioca američkog nacionalnog duga. Prema službenim podacima iz marta 2018. godine, Japan je posedovao preko jednog biliona USD američkog nacionalnog duga. Ipak, tokom 2018. godine, primetan je trend prodaje, a ne kupovine američkih obveznica od strane Japana.

Japan se trudi poslednjih godina da preorijentiše svoja ulaganja na finansijskim tržištima i diversifikuje ih. Stoga Tokio sve više ulaže u obveznice evropskih država, prevashodno Francuske i Nemačke. 

TRGOVINSKI RAT 

Iako neobjavljen, iako u početku ograničenog obima, danas već možemo zaključiti da se na relaciji SAD – Kina vodi trgovinski konflikt, koji je prerastao u rat. 

Svet je potresla vest da je Vašington uveo tarife u iznosu od 25% na kinesku robu u vrednosti od 34 milijarde USD, što je odluka koja je stupila na snagu 06. jula. Sredinom juna isto se desilo sa kineskom robom u vrednosti od 50 milijardi USD, da bi bile najavljene nove mere za robu u vrednosti od 16 milijardi USD. 

Međutim, kako je sve počelo i zbog čega eskaliralo?

Donald Tramp je još tokom kampanje za predsedničke izbore i to tokom "prajmarisa", odnosno unutarpartijskih izbora u Republikanskoj partiji, najavljivao oštar obračun sa Kinom na ekonomskom i političkom planu, optužujući ovu državu za nelojalnu konkurenciju, manipulacije sa nacionalnom valutom juanom, koje štete američkoj ekonomiji, kao i za "krađu intelektualne svojine". 

Svoje najave o zaštiti američke ekonomije, Tramp je potkrepio i konkretnim merama, uprkos pokušajima kineskih zvaničnika da ga odvrate od takvog delovanja i upozorenjima da delovanje Vašingtona neće proći bez odgovora. 

22. januara 2018. godine, Donald Tramp je uveo prvu meru prema kineskoj strani. Propisano je uvođenje 30% carina na uvoz kineskih solarnih panela. Kina je država koja snabdeva svetsko tržište solarnih panela sa udelom od oko dve trećine.

1. marta 2018. godine, Donald Tramp je doneo novu meru. Ocarinjeni su kineski čelik sa 25% i aluminijum sa 10%. Kina je ipak odlučila da odgovori i uvede uzvratne mere u vrednosti od 2.4 milijardi USD na američki čelik i aluminijum.

16. april 2018. godine, Amerikanci odlučuju da sankcijama targetiraju jednu konkretnu, kinesku kompaniju. Reč je o ZTE - kineskom proizvođaču uređaja novije generacije i jednom od značajnijih subjekata na polju telekomunikacionih i informacionih tehnologija. ZTE je još ranije bio optužen za kršenje američkih sankcija i isporuku robe Severnoj Koreji i Iranu. 

Kako je u aprilu 2018. zaključeno da ZTE nije preduzeo mere koje su mu bile naložene, doneta je odluka o uvođenju sankcija ovoj kompaniji i zabrani američkim subjektima da sa njom posluju. 

Nemali broj analitičara je stava kako je upravo obračun sa kompanijama koje se bave informacionim tehnologijama krajnji cilj SAD, odnosno da bitka za tehnološlu prevlast preuzima ključno mesto. 

Ipak, iako je doneta odluka o sedmogodišnjoj zabrani trgovine sa ZTE, ista je uklonjena nepunih mesec dana po svom uvođenju. Tramp je to objasnio činjenicom da je ZTE počeo da otpušta prevelik broj radnika u Kini, te da kompanija ne može da posluje pod američkim sankcijama, kao i da se mora naći model koji neće dovesti u pitanje funkcionalnost ZTE, već primorati kompaniju da poštuje američke propise. 

Trgovinski rat i dalje traje: Kina je ipak u nečemu pobedila SAD

Ubrzo je zaista i postignut dogovor po kom je ZTE dužan da plati oko 1 milijarde dolara kazne Vašingtonu i da se obaveže na poštovanje američkih propisa u potpunosti, što će ubuduće biti strožije kontrolisano. Upravo na ovom primeru možemo zaključiti šta je taktika Donalda Trampa. Još u svom kapitalnom delu "Umetnost dogovora", Tramp vrlo plastično objašnjava šta umetnost pregovaranja znači. 

Taktiku koju je koristio za vreme bavljenja biznisom i tokom stvaranja svoje poslovne imperije, on je nastavio da baštini i na polju političkih dogovora i sukoba sa partijskim kolegama iz neokonzervativnog krila, ali i na planu spoljne trgovine.

Očito, kompletna taktika Donalda Trampa se zasniva na pretnjama, zatim uvođenju određenih sankcija i penala, povlačenja oštrih poteza, praćenih još gromkijim izjavama, a potom sledi započinjanje pregovaračkog procesa koji za cilj ima stvaranje obostrano prihvatljivog dila, koji treba da bude naizgled plod kompromisa, a zapravo daleko bliži Trampovim početnim pregovaračkim pozicijama, nego li pozicijama njegovih partnera/sagovornika/protivnika. 

15. juna 2018. godine, bili smo svedoci najoštrijeg poteza Donalda Trampa do sada. Naime, objavljene su tarife u iznosu od 25% na kinesku robu vrednu oko 50 milijardi dolara, odnosno preko 800 različitih proizvoda. 

Kina je odgovorila na strateški način. Već postojeća lista robe koja se dodatno carini, a u vrednosti od 50 milijardi dolara je izmenjena i to tako što su sada na udaru u većoj meri proizvodi koji su značajni za okruge kojima dominiraju republikanci, pošto se prevashodno odnose na poljoprivredu. 

Ovo je i jasna poruka kako Kina može uticati na biračko raspoloženje u SAD, s obzirom na duboko uvezane ekonomske odnose, a u iščekivanju novembarskih izbora na kojima se bira trećina članova Senata i svih 435 članova Predstavničkog doma i na kojima Trampovi republikanci brane većinu u oba doma. 

Interesantno, nakon uvođenja carina na čelik i aluminijum iz EU, Brisel je odgovorio sličnim merama pogađajući proizvođače "Harli Dejvidson" motora, džins odeće i žestokih pića, koji dolaze baš iz okruga koji su od suštinskog značaja za Veliku staru partiju. 

Tramp ide do kraja: Ko nastavi da trguje sa Iranom čeka ga ista sudbina

Kina zapravo ovim ne želi samo da oteža pobedu republikanaca u novembru, već i da pojača pritisak samih republikanaca, kako neokonzervativaca, tako i drugih krila partije na samog Donalda Trampa, suočavajući ih sa finansijskim gubicima u predvečerje izborne kampanje. Neokonzervativci svakako sa zadrškom gledaju na poteze Donalda Trampa. Sa jedne strane imaju razumevanja za delovanje prema Kini, kako bi došlo pre svega do zauzdavanja njenog geopolitičkog potencijala i ekonomske moći koja joj čini temelj, ali i uvećanja njenih vojnih kapaciteta. 

Sa druge strane, globalističkom konceptu okrenuta ekonomija koju zagovara najuticajnije krilo Republikanske partije trpi velike gubitke od ovakvog delovanja. Multinacionalne kompanije čije interese neokonsi štite, ne gledaju ni najmanje blagonaklono na poteze američkog predsednika, što dodatno komplikuje poziciju Donalda Trampa. Kina očito, maksimalno koristi poziciju u kojoj, budući da je reč o totalitarnom političkom sistemu, SAD nemaju slične instrumente na raspolaganju i mogućnost otežavanja situacije vlastima, istovremeno ojačavajući položaj sistemske opozicije.