Tri godine kasnije: Francuska ponovo želi vojnu intervenciju u Libiji
"Ako ne preduzmemo ništa terorizam će se proširiti regijom", rekao je Oland u govoru održanom pred Konferencijom ambasadora, skupu šefova svih francuskih stranih diplomatskih izaslanstava. "Stoga Francuska traži od Ujedinjenih nacija, jer upravo su oni ti koji trebaju preuzeti odgovornost, da organizuju pomoć koja bi osigurala libijskim vlastima da ponovno uspostave vlast i autoritet u državi", rekao je Oland.
Olandova zabrinutost oko tog problema sigurno nije preterana. Libija klizi sve dublje u začarani krug nasilja, dok istovremeno međunarodna zajednica, zabrinuta oko trenutno puno većih problema, gleda u drugom smeru. Jasno je da se tu radi o opasnoj situaciji koja bi vrlo lako mogla prerasti granice Libije i imati puno širi regionalni učinak. No svejedno je nemoguće slušati Olandov govor i na jeziku ne osetiti lagani ukus već viđenog.
Francuska je 2011. godine, tada pod predsedništvom Nikolasa Sarkozija, suočena s Gadafijevim napredovanjem protiv pobunjenika, predvodila međunarodne pozive za intervencijom. Ispočetka je retorika poziva za akcijom bila uslovna, Sarkozi je u februar 2011. godine izjavljivao kako potrebe za intervencijom nema, no da je "Jasno kako Gadafi mora otići."Vrlo brzo, već u martu iste godine, francuska diplomatija je ušla u zavoj te je tadašnji francuski ministar obrane, Alain Jupe, na svom blogu pozvao međunarodnu zajednicu na intervenciju rečima "Situacija je hitna! Često smo u našoj savremenoj istoriji svedočili kako slabosti demokratije ostavljaju otvoren prolaz diktaturama. Nije prekasno da se usprotivimo tom pravilu."
Nekoliko dana kasnije stvari su se pokrenule i Francuska je 19. marta 2011. godine, podržana logistikom NATO saveza i zonom zabrane letenja uvedenom od strane Veća sigurnosti Ujedinjenih nacija, ispalila prve rakete na Gadafijeve oružane snage. Francuska je tada predstavljala vrh međunarodnog vojnog koplja uperenog u Libiju koje se pokazalo ključnim činiocem za osiguravanje pobunjeničke pobede. Nekoliko meseci kasnije Nikolas Sarkozi i David Kameron u Tripoliju su dočekani kao heroji. Dvojica svetskih vođa tada su se zavetovali kako će uhvatiti Gadafija kojeg je sudbina sustigla mesec dana kasnije.
Za razliku od mnogih drugih akcija NATO snaga, na libijsku intervenciju se ispočetka gledalo kao uspeh, "NATO operacija u Libiji se s pravom smatra modelom", pisao je tada časopis Foreign Affairs. Za Francusku je to bio signal da je spremna igrati ulogu na međunarodnoj pozornici, a Sarkozi, nepopularan predsednik celog svog mandata, tada je dobio željenu podršku javnog mnjenja, doduše nedovoljnu za osvajanje sledećeg mandata.
Za Francusku, koja je 2003. odbila sudelovati u napadu na Irak, intervencija u Libiji označila je i početak novog, mačo stava u vođenju spoljne politike. Sarkozi, koji 2012. više nije bio predsednik Francuske, pozivao je da se na Siriju primeni libijski model, a Oland je kasnije signalizirao kako je spreman podržati SAD u intervenciji na tu zemlju. Francuska se ipak usresredila na subsaharsku Afriku i započela intervencije u Maliju i Srednjoafričkoj Republici. Planovi za bazu u Maliju će, kako je najavljeno, služiti za borbu protiv međunarodnog terorizma u Maliju, Nigeru i Čadu, a za Olandameđunarodna intervencija znači ublažavanje političkog pritiska kod kuće.
Sada, pozivajući se ponovno na intervenciju u Libiji, čini se kako je Francuska napravila puni krug te se ponovno našla na početku. Potreban joj je uspeh iz 2011. godine. Iako je sama intervencija bila uspeh, posledice koje je ostavila na tu zemlju zasigurno nisu. Rešili su se Libijci svog diktatora, no zemlja je ostala puna međusobno neprijateljskih i dobro naoružanih grupa kojima manjka temeljnih političkih veština za održavanjem zemlje, piše Advance.
Za sada Oland je, kao i Sarkozi nekad, poprilično umeren, no ukoliko bi neko trebao pozvati međunarodnu zajednicu na ponovnu intervenciju u Libiji, bilo bi prikladno da to učini upravo francuski predsednik, piše Washington post.