ČIČAREVIĆ ZA SRBIJU DANAS: Bebe su prodavali za prasetinu i kacu kupusa, davali sektama...

“Mi smo dali šest predloga izmena pravilnika o postupanju sa mrtvorođenim bebama, koji do sada nije postojao. Seo sam sa svojim kolegama i napravili smo debatu; svako je pričao o svom problemu i došli smo do zaključka da bolnice moraju da naprave pravilnike koje će da ustroje, da bi mogla da se spreči krađa beba.

Prvo što smo predložili su video nadzori. Zašto? Zato što se često dešavalo da su ljudi u civilnim odelima iznosili decu. Niko ne proverava da li je dete izašlo sa odeljenja, ne postoji video nadzor koji bi ispratio gde je dete otišlo. Ne postoji, dakle, nikakvo praćenje kretanja. Obilaženjem svetskih porodilišta, analizirao sam kako funkcioniše sistem praćenja i zaključio da svuda u svetu postoje video nadzori koji sve prate.

Tražili smo i definisanje pravilnika o preminulim novorođenčadima. Sada roditelji ne mogu da vide mrtvorođenu bebu. Ne postoji identifikacija deteta.

Jedna od stavki koju smo predložili vezana je za DNK. Predložili smo da, ako dete premine, na licu mesta odmah bude izvršena DNK analiza. Da tome prisustvuje otac ili zdravstveni radnik koji će isključivo samo to da radi, a da mu neko sa sudske medicine ili patologije mu asistira - dakle mora da bude prisutno dvoje ljudi. Uzima se DNK od bebe i majke, dva uzorka se daju roditeljima, jedan ostaje u porodilištu. Tako roditelji mogu da provere negde drugde ili u inostranstvu, ako imaju bilo kakve sumnje.

Naš predlog je i regulisanje pravilnika o faksimilima i potpisima lekara, ali i regulisanje pravilnika o transportu novorođančadi,jer deca nestaju od porodilišta do neonatologije ili na putu do groblja. Ko je vozio, ko je bio pratnja? Ne postoje putne liste, putni nalozi“, kaže Čičarević i dodaje da će se slučajevi nestalih beba, po njegovom mišljenju, rešiti samo uz pomoć usvajanja ovih navedenih pravila.

“Aktivno oko 700 i nešto, a mogu da potvrdim da rešenih ima 170. Nama za jedan predmet treba nekoliko meseci. Međutim, to zavisi od predmeta do predmeta. Različita je dokumentacija, različito potpisana, različito vođena. U nekim slučajevima su se služili čak i šiframa koje su omogućavale nesmetanu komunikaciju porodilišta i matičnih službi.“

“Ne. Nikada. Nikada nisam došao do imena i prezimena. I vrlo rado bih ga dao javnosti, ali nisam nikada došao do nekog podatka.“

“Nema pravila kada je reč o društvenim grupama. U Kruševcu su bukvalno prodavali decu za pasetinu i kacu kupusa. Jedno dete je prodato na kruševačkom parkingu za 24.000 dinara. Dakle, nema pravila.“

Prijave o rođenju su stizale prazne, bez imena majke, bez toga ko je prijavio, bez matičnog broja oca, matičnog broja majke. Ne postoje brojevi. Ne postoji broj oca, majke. Za svaki dokument, a bolnica mora da ih ima 20, postoji neki problem. Pritom, po pravilniku iz 2006. svi protokoli su trajna dokumentacija, čuvaju se trajno – otpusne liste, nalazi krvi, krve grupe, čuvaju se samo deset godina.

“Da. To je bio par sa juga Srbije, iz Vrnjačke Banje. Ali tih godina zakon je bio jako nepovoljan za njih. Pa su oni s brda s dola pokušavali, jurili papire. Međutim, tadašnje ministarstvo zdravlja ih je ućutkalo.

Svojevremeno sam od monaha sa Svete gore saznao da su četiri muške bebe prodate sektama - jedno dete iz Novog Sada, dva iz Beograda i jedno iz Niša.  Isto tako, zaključili smo i da krađa beba jeste trgovina bebama. Odnosno trgovina organima, jer od novorođančedi se takođe može uzeti bubreg i srce i presaditi se u drugo dete. Imali smo i prijavu da su babicama ispadala deca, da su umirala na pločicama.

Da pre svega posete naš sajt. Da se obrate nama, kako bismo ih posavetovali kako da dođu do dokumentacije i pomogli im.

Vrlo malo se bavim tim slučajevima, ali mi je veće zadovoljstvo da to radim jer su mi oni živ dokaz. Skoro su mi se javili devojka i muškarac sa pričom da su ukradeni. Oni su uradili DNK i došli do rezultata da ljudi koji ih čuvaju nisu njihovi biološki roditelji.