Ako vaše dete ima OVE simptome, nije ŠALA – ONO JE ŽRTVA DIGITALNOG NASILJA!
Većina roditelja ovaj vid nasilja ni ne smatra nasiljem, ali kada problem eskalira, počinje da se pita kako je do toga došlo i kako mu je to promaklo iz vida. Simptomi nisu nevidljivi i lako ih je prepoznati, pa samim tim, reagovati na vreme.
STOP! To više nije šala!
Na pitanje kada šala na društvenim mrežama prestaje da bude šala i postaje nasilje, Ana Mirković objašnjava da je sve individualno.
“Nasilje je onda kada je osoba koja je predmet rasprave na društvenim mrežama, počne da oseća patnju, bol, tugu. I to je sada individualno. Mene strašno može da povredi to što mi je neko rekao da sam klempava, a neko na to uopšte neće odreagovati nego će se nasmejati i reći: 'Jeste, ja sam rekao kevi da me vodi na plastičnu operaciju'“, kaže Mirković.
“Dete postaje utučeno, nedruželjubivo, vrlo zatvoreno za komunikaciju, opsednuto mobilnim uređajima u smislu da prati šta se sve dešava. Dolazi do velike promene u ponašanju. Kada dete postaje disfunkcionalno, popušta u školi, uvek je znak da se nešto desilo, a često je to znak da dete trpi nasilje“, objašnjava Ana Mirković konsultantkinja na projektu UNICEF-a, Telenora i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja “Biraj reči, hejt spreči“ koji se bavi prevencijom digitalnog nasilja kod mladih.
RODITELJI SE NEDOVOLJNO BAVE SVOJOM DECOM
Problem je u tome što roditelji danas ne brinu o "mukama" svoje dece i ne razgovaraju sa njima o tome, jer su uzurpirani svojim svakodnevnim problemima.
“Svaki adolescentski problem je, za osobu koja se sa njim suočava, veliki kao univerzum. Roditelji na to često reaguju: 'Ma daj, nije to ništa strašno, rešiće se, tako meni jednom...'. Nijedan problem, ma kako roditeljima izgledao potpuno nebitan, nije 'hahaha', jer je mladoj osobi koja se sa njime suočava - najveći na svetu“, kaže Mirković.
Problematična dešavanja na društvenim mrežama se, tim pre, omalovažavaju, jer ih roditelji najčešće ne doživljavaju kao nasilje nego zafrkavanje ili zezanje, a žrtva užasno pati.
“Tako je i kada je reč o prepiskama i aktivnostima na Fejsbuku. Dete se često požali roditeljima: 'Mama, Ana mi je rekla da mi je haljina baš bezveze', ali mamina reakcija nikad ne sme da bude: 'Ma daj, Ana je glupača. Pusti Anu''. Poenta je da se razume zašto je Ana to napisala, pa tako mama treba dete da pita: 'Da li ste se nešto posvađale? Jesi li ti nju povredila? Kada je počeo konflikt između vas?', da ohrabri dete da u ovom slučaju Ani pošalje poruku i pita je zašto je to uradila. To je jedan od načina, a omalovažavanje problema nikada nije način za rešavanje istog“, objašnjava Mirković.
KAKO RODITELJ DA REAGUJE KADA SE POJAVI PROBLEM?
Ana Mirković objašnjava za SrbijaDanas.com da postoji set pravila kako roditelj treba da reaguje kada primeti da je njegovo dete žrtva digitalnog nasilja.
“Prvo treba da sasluša dete, da čuje i razume u čemu je problem. Drugo, treba da ga motiviše da snimi taj sadržaj. Mi na primer kažemo mladim ljudima kada dobiju uznemiravajuću poruku da je ne obrišu odmah, već da je printskrinuju i sačuvaju, kako bi sačuvali podatke o tome ko ih je, kada i na koji način uznemiravao. Takođe, uvek savetujem da se obrate psihologu, zato što psiholog zna kako treba da razgovara sa roditeljima (kako deteta žrtve, tako i agresora) i da im pomogne u procesu rešenja problema“, objašnjava ona.
Privatnost pre svega
Prema rečima Ane Mirković, ključno je detetu objasniti koje informacije treba da podele sa ljudima na Fejsbuku.
“Deca nikako ne treba da dele sa drugima lične podatke, broj telefona, adresu niti bilo koju drugu informaciju koju neko može zloupotrebiti - neprimerene fotografije, podatke o svojim prijateljima i tako dalje. Kao što važi pravilo da neznancu na ulici ne kažemo broj telefona i ne otkrivamo svoje tajne, to isto pravilo važi i za Fejsbuk“, zaključuje ona.
Na pitanje da li roditelj treba da upozna dete sa Fejsbukom pre nego što je ono otvaranjem profila na društvenoj mreži zakoračio u digitalni svet, Ana Mirković naglašava da je to neophodno.
“Treba puno pričati sa detetom o društvenim mrežama, Fejsbuku, Tviteru. Treba im objasniti da ništa što se tamo postavi nije više samo njihova stvar, već je vidljivo i svima dostupno. Treba im pomoći da shvate pravila ponašanja i komunikacije na društvenim mrežama - koga prihvataju za prijatelje, koje poruke dele sa drugima, kakve slike treba da postavljaju. Naročito treba pričati o tome kako se zaštiti. Moja preporuka mladim ljudima je da prihvataju za prijatelje samo ljude koje poznaju. Problem je što adolescenti to ne rade, jer je njima najveći izazov da prihvate one koje ne znaju. Razmišljaju da ih je taj neko video u klubu ili na nekom drugom mestu i da su mu/joj se dopali. Uvek imaju tu neku bajkovitu i potpuno idealističku priču u vezi sa svim. Adolescenti prosečno imaju preko 1.000 prijatelja, veliki broj njih i popunjen profil (5.000 prijatelja), a neki od njih i po dva profila“, ističe ona.
Šeruj dalje!