Bila sam ludo zaljubljena, dok nisam shvatila ko je on!

Filip je bio idealan momak. Pored njega sam se osećala kao kraljica. Vozio me je i dolazio je po mene na fakultet, pa kasnije i na posao, išli smo na najlepše ručkove i večere, izlazili sa društvom i sve drugarice su govorile da nisam ni svesna kakvo blago imam pored sebe. A bila sam svesna, i te kako. On je bio moje sve! Fatalni, strastveni muškarac iz snova čije su nežnost i grubost podjednako omamljujuće. Muškarac koji je umeo da me obori sa nogu jednim pogledom, jednom rečenicom, u jednom dahu.

Njegova najveća strast bila je – bilijar. Išla sam na turnire, noći i noći provodili smo u zadimljenim klubovima gde sam sa barske stolice uživala u pogledu na Filipa. Bilo je fascinantno posmatrati ga. Dok bi se saginjao sako bi mu se zatezao preko mišićavih leđa, plave oči bi potamnele, a usne bi se stisle u trenutku koncentracije. Izgledalo je kao da mu je tak sastavni deo tela, produžetak ruke, savršeno sredstvo za sportsko pokazivanje nadmoći. Samo bi povremeno podigao pogled sa čoje, namignuo mi i proverio da li je sve u redu.

I sve je uvek bilo u redu, bajkovito, rajski, savršeno. Dok mi nije stigao e-mail u kome je pisalo da je Filip kriminalac. Znala sam da je ranije imao, da tako kažem, problema sa zakonom. Pričao mi je da je nekoliko puta branio neke drugare, pa da ga je zbog toga policija privodila, ali ovo... kriminalac? Nisam mogla da verujem!

Htela sam da prenebregnem tu nedokazanu informaciju, ali mi đavo nije dao mira. Krenula sam da kopam dublje, da se raspitujem okolo, da pokušam da saznam šta se dešava u mom životu. Šta se dešava sa mnom i u čijem sam naručju spavala pola godine. I, da, ispostavilo se da je moj Fić, kako sam ga zvala, prilično jak kriminalac. I to ne samo kriminalac – već narko diler. Moj dečko radio je ono protiv čega sam se ja ceo život borila!

Suočila sam se sa njim čim je došao po mene. Sela sam u kola i rekla mu kakvu sam poruku dobila i da sam sve saznala. Ćutao je neko vreme nepomično, a onda je zaključao vrata i pokrenuo motor. Dao je takav gas da sam se zakucala za sedište. Jurcao je ulicama vešto izbegavajući pešake i druga vozila, a onda je, na periferiji grada, naglo zakočio. Tako naglo da sam udarila glavom u kasetu za rukavice. I onesvestila se. Sledeće čega se sećam jeste višednevni boravak u nekoj kući u kojoj me je danima maltretirao, vezanu za krevet. Maltretirao ne fizički, nego psihički, ali je to bolelo više od bilo kog udarca.

Jednog jutra je došao po mene, odvezao me i izbacio napolje, na sneg. Zajecala sam od nemoći, a on je rekao samo:

"Budeš li ikome išta rekla, neće ti verovati. Ja sam ugledan u ovom gradu i niko neće poverovati devojci koju policija upravo traži zbog prodaje narkotika."