BOLJE RAT, NEGO PAKT! Odbili smo 27. marta prelaz stranim trupama - zvuči poznato?

Nakon aneksije Austrije, Treći Rajh se našao na granici sa Jugoslavijom. Rat u Evropi je počeo 1939. godine, a već početkom 1941. godine, mapa Evrope je bila veoma drugačija. Francuska je bila pokorena, a Velika Britanija okružena "atlantskim zidom" nije mogla da pruži nikakvu delotvornu zaštitu savezničkim državama na Balkanu.

U takvoj situaciji, jugoslovenski političari bili su primorani na politiku popuštanja Nemačkoj. Knez Pavle i njegova vlada odolevali su više meseci nemačkom navaljivanju da pristupe Trojnom paktu.

U to vreme, Vinston Čerčil je pisao jugoslovenskom premijeru Dragiši Cvetkoviću upozoravajući ga da će ukoliko potpiše Trojni pakt "počiniti zločin Bugarske" i spustiti se na ulogu "ortaka u pokušaju da se ubije Grčka". Jugosloveni, Turci i Grci moraju zajedno da udare, vikao je Čerčil koji je svom ambasadoru u Beogradu Ronaldu Kembelu otvoreno poručivao "da gnjavi, muči i ujeda" kneza Pavla i njegove ministre.

Ali, kad je početkom marta 1941. godine i Bugarska pristupila Trojnom paktu, bilo je jasno da odlaganja više nema i već 25. marta jugoslovenska vlada je potpisala protokol u Beču o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Iako je u centru medijskog izveštavanja u Srbiji bila "neutralnost" i zabrana prelaska nemačkih trupa preko teritorije Jugoslavije, ono što pak nije bilo poznato jeste da su tajnom notom bili predviđeni transporti nacističkih trupa.

Puč: Simoviću, "ukloni izdajnike"

Grupa jugoslovenskih oficira na čelu s brigadnim generalom Vojnog vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem, nezadovoljna pristupanjem Kraljevine Trojnom paktu, odlučila je da izvrši vojni puč i obori namesništvo i vladu koja je potpisala Pakt. General Mirković je 26. marta po podne generalu Simoviću saopštio odluku da tokom noći "ukloni izdajnike".

Simović je počeo da priprema puč kao da se radi o vojnoj vežbi. Pred ponoć između 26. i 27. marta, izdao je naređenje da se počne. U centar Beograda stigli su tenkovi, a za njima došla je i pešadija. Opkoljena su ministarstava, pohapšeni Cvetković i njegovi ministri, zauzeta je Glavna pošta i blokirani izlazi iz grada. Oko 3 sata sve je bilo gotovo.

Zaverenici su uspeli da zbace s vlasti tročlano kraljevsko Namesništvo, kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivu Perovića, kao i vladu Cvetković-Maček, koja je dva dana ranije potpisala pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Promena izvršena pučom pokrivena je Kraljevom proklamacijom, kojom je Petar II, pet i po meseci pre punoletstva, preuzeo kraljevsku vlast. U proklamaciji je naglašeno da je vojska svrgnuvši Namesništvo i dotadašnju vladu "izvršila svoj zadatak prema Kralju i Otadžbini", i da je mandat za novu vladu poveren generalu Dušanu Simoviću. Tokom 27. marta, ta proklamacija je nekoliko puta čitana na radiju. Čim se saznalo za puč, narod je izašao na ulice.

Tadašnji izveštaji govore da se činilo da je čitav grad izašao na ulice s jugoslovenskim zastavama, nacionalnim simbolima i parolama, a neposredni povod bila je vest da je, zbog odluke vlade da potpiše Trojni pakt, mladi kralj Petar odlučio da uzme vlast u svoje ruke, raspusti vladu i formira novu. Hiljade ljudi na ulicama promovisalo je parole: "Bolje grob nego rob" i "Bolje rat nego pakt"!

Nigde u svetu nije zabeležen ovakav protest protiv fažizma, a vesti o njemu ubrzo su se proširile i gotovo sve nacije ostavile u neverici.

Adolf Hitler je ubrzo nakon puča napao Jugoslaviju. U napadu koji je počeo 6. aprila posebno je stradao Beograd. Nakon kratkotrajnog aprilskog rata, Jugoslavija je kapitulirala.

Neki autori danas zastupaju tezu da je pristupanje Trojnom paktu bilo najmudrije rešenje u tom trenutku. Oni kažu da bi, da je na tome ostalo, Jugoslavija bila sačuvana od užasa koje joj je doneo rat. Ipak, brojni istoričari se slažu da Drugi svetski rat sigurno ne bi zaobišao Jugoslaviju, kao i da je bombardovanje Beograda bilo pitanje vremena. 

U narodu se održava i mit da iza svega stoji britanska obaveštajna služba, koja je na taj način želela da Nemačkoj skrene pažnju sa sebe na Balkan. U tim tvrdnjama svakako ima istine jer je Beograd tada bio prepun britanskih obaveštajaca. Dokazano je da je jedan od organizatora puča, general Boro Mirković imao veze sa Britancima, ali je sigurno da toliku masu nisu mogli da organizuju bez volje samih građana.