Helen Keler (1880-1968)

Helen je rođena 1880. godine u Taskumbiji u Alabami. Bila je normalno dete sve do devetnaestog meseca kada je bila pogođena bolešću koja joj je oduzela vid i sluh. Kako nije videla i čula bilo je jasno da neće ni progovoriti. Sa sedam godina postalo je jasno da će joj trebati neki izuzetni učitelj. Izbor je pao na En Salivan koja je i sama bila skoro potpuno slepa, ali je bila ljubazna, pronicljiva i veoma strpljiva i svojom požrtvovanošću uspela je ono što lekari nisu.

Helen je u početku bila veoma odbojna, nepristupačna pa i zla, a sa En je živela u vrtnoj kućici roditelja. En je devojčicu najpre naučila pojedinim slovima dodirom njenih dlanova svojim prstima. Zatim ju je naučila da govori i razume glasni govor, međusobnim dodirom usana i grla. Helen se, kako su godine prolazile, trudila da svojim osetljivim prstima uhvati titraje grla, jezika i usana svoje nastavnice. Stavljajući srednji prst na Enin nos, kažiprst na usne a palac na grkljan, mogla je da "čuje" šta joj nastavnica govori. Ali to je bio težak posao i Helen bi često plačući zaspala. Padala je u očajanje, ali se uvek iznova trudila.

Do preokreta je došlo potpuno neočekivano. En je pričala Helen o vodi, a da bi joj je pokazala dovela je do pumpe i izlila bokal vode u ruku, sričući v-o-d-a. Helen je kasnije opisala taj događaj kao da joj je na neki način tada otkrivena tajna jezika kao i da je saznala da voda znači nešto sveže i tako oživotvorena reč joj je probudila dušu. Pošto ju je naučila da čita Brajevim pismom za slepe i da sluša preko glasnica i usana, En je zaključila da je maloj Heleni potrebna pomoć nekog specijaliste. Tako je Helen upisana u školu za gluve "Horas men" u Bostonu.

Kako je Helen odrastala mogla je da razgovara s drugim ljudima. Govor joj je bio spor, a grlas grlen, tako da je više volela da svoje misli iznosi pokretima prstiju. Kada je imala osamnaest godina primljena je u redovnu gimnaziju. En je ni tada nije napustila i bila joj je velika podrštka tokom obrazovanja. Redovno je svoju štićenicu pratila u školu, sedela poed nje u toku nastave i pisala joj predavanje na dlan.

1904. godine Helen je završila svoje studije i nakon toga j epostala inspektor američkih zavoda za obrazovanje gluvonemih i slepih. Objavila je nekoliko knjiga prevedene na strane jezike: "Istorija mog života", "Optimizam", "Svet i život" i druge.  Kao odrasla Helen je putovala po celoj Americi, održavala predavanja o svom životu i pomagala svakom ko je bio u sličnoj nevolji.

Umrla je 1968. godine u osamdeset sedmoj godini. Ceo život je posvetila pomaganju gluvonemih slepaca, za koje je govorila da su najusamljeniji ljudi među svima na svetu, da su oni ti koji bulje u mrak, u kojem jedino mrak bulji u njih.