Hrabri krojač i ukroćena goropad
U izlogu izloženo srebro, a u radnji blješti zlato! Osvojena srebrna medalja na Svetskom prvenstvu nije najveći uspeh reprezentacije Srbije u Španiji, već prezentovana moderna košarka kojom su „orlovi“ najavili novu berićetnu deceniju trofejnog sporta. Da li je trojka, koju je sa klupe u Madridu, ubacio Aleksandar Đorđević, podjednako vredna onim igračkim u Istanbulu ili Barseloni, stvar je lične percepcije. Ono što je nesumnjivo, jeste, da je Đorđević i u novom odelu dokazao da je mag igre pod obručima.
Poslednja čarolija selektora „orlova“ sastoji se bukvalno u spajanju nespojivog, barem se tako činilo do Mundobasketa na Pirinejima. Ključna stvar za koju je Đorđević već u debitantskoj misiji u ulozi selektora zaslužio prefiks „dr“ odnosi se na činjenicu da je izrazito napadački profilisan tim odigrao odbranu za desetku. Nerv za „ubijanje u pojam“ protivnika Teodosića, Bogdanovića, Bjelica, Raduljice i Krstića garantovao je žurku pod košem rivala, ali ne i spartansku disciplinu u „jurenju“ za protivničkim snajperistima. Brazil je, na primer, ubacio 81 poen Srbiji u grupnoj fazi takmičenja. Sedam dana kasnije, u četvrtfinalu, revolveraši Rubena Manjana imali su preskromnih 56 pogodaka u metu. Jedva!
Ne znamo kojim savetima je Sale Nacionale našpanavao svoje izabranike do tačke pucanja, ali je upravo izraženi timski duh gurao „orlove“ ka vrhu i kada su mnogi verovali da će posle promenljivih partija u Granadi, vrlo brzo aterirati pognutih glava na surčinsku pistu. Plašili smo se, što bismo krili, kako će se odstranjivanje Vladimira Micova u minut do 12 odraziti na igru i međuljudske odnose u timu. Nepedagoško odgurivanje iskusnog krila na utakmici sa Novim Zelandom gurnuto je u zaborav, a Đorđević je, kao Hrabri krojač, jednim udarcem ubio više muva: odstranio je „strano telo“ iz tima, poslao ostatku ekipe poruku šta se sme, a šta ne sme i podsetio na norme ponašanja. Rizikovao je, isplatilo se...
Konačno, ne i najmanje bitno: Đorđević je ukrotio Miloša Teodosića! Učinio je „ruki“ selektor ono što nije uspelo ni slavnom prethodniku Dušanu Ivkoviću, ali ni Etoreu Mesini u CSKA. Promenio je karakter vragolastog naslednika na poziciji pleja, koji je pre samo dve godine pomirljivo izjavio: „Nekome se dopada kako igram, nekome se ne dopada. Takav sam, kakav sam. Ne mogu da se menjam u ovim godinama" – istakao je Teodosić, pošto se Srbija kroz iglene uši provukla kroz kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Sloveniji.
Promenio se, međutim, Teo i to u 28. godini. Zašto? Pa, zato što je tako hteo! Ali, uz nesebičnu asistenciju selektora. Đorđević je pomogao Teodosiću da shvati kako bi uz male korekcije mogao konačno da izađe iz senke njegove karijere. Virtouz u telu nestašnog dečaka oslobodio je malo mesta i za proračunatog, racionalnog radnika, sabrao da su dva i dva uvek četiri i postao, čast Kajriju Irvingu, najbolji košarkaš Mundobasketa u Španiji.
Kada igra Teo igra i Srbija. To je svima jasno. Bio bi, međutim, neoprostiv greh zanemariti učinak maestra Nemanje Bjelice, buntovnika sa razlogom Miroslava Raduljice, prekaljenog kapitena Nenada Krstića, kao mrava vrednih imenjaka, tri Stefana, Markovića Jovića i Birčevića, rođenog strelca Bogdana Bogdanovića i eksplozivnog Nikole Kalinića.
Naravno da ih nismo zaboravili - Marko Simonović, Vladimir Štimac i Raško Katić nisu samo popunjavali broj na klupi. Bili su vezivno tkivo moćne grupe, zbog koje se ostatak košarkaške planete Srbiji ponovo obraća sa Vi...