Skip to main content
  • Read more aleksandar-vucic Info

    NAJNOVIJE ISTRAŽIVANJE JAVNOG MNJENJA: SNS stabilna sa 54 odsto!

  • Read more Donald Tramp Svet

    Dokazi u korist Trampa: "Ovo je njegov NAJBOLJI DAN od kad je predsednik!"

  • Read more Fudbalska reprezentacija Srbije Fudbal

    OGLASIO SE FEJSA: Evo zašto iskusnog veziste NEMA u Portugaliji (FOTO)

  • Read more Banka Društvo

    GUŽVE NA ŠALTERIMA ZBOG ZAMENE PASOŠA: Podnesite zahtev na vreme

  • Read more Raketni napad Vesti

    Kijev ostaje bez LANSIRNIH VOZILA: Rusija raskida ugovor sa Ukrajinom

  • Read more Tereza Mej Svet

    Tereza Mej PRISTALA NA ULTIMATUM: Podnosi ostavku nakon glasanja?

  • Read more Zoran Đinđić Info

    Ovo je ČUVENI INTERVJU Đinđića iz 1999. godine! Više NEMA DILEME da li je POZIVAO NA BOMBARDOVANJE!

Dečak gleda kroz prozor

ISPOVEST DEČAKA: "Silovali su me godinama! Zaštitite drugu decu"

Foto: Profimedia
Mario K. (34), profesionalni vozač kamiona iz Zagreba, oženjen, otac dvoje dece, koji je veći deo života proveo kao štićenik domova za nezbrinutu decu i u kazneno-popravnim ustanovama za maloletnike, odlučio je uoči božićnih i novogodišnjih praznika da ispriča svoju strašnu priču koju je dosada skrivao i od svoje porodice.

Potresen vestima da se i danas u domovima živi kao u najopasnijim zatvorima za okorele kriminalce, smatrao je da mora da progovori o groznoj stvarnosti te dece, napuštene i od roditelja i od društva - o silovanjima, premlaćivanjima, pljačkama, dilovanju droge i zataškanim ubistvima, piše jutarnji.hr.

“Nedavno sam upoznao 17-godišnjaka čiji me život razuverio da je današnja situacija u dečjim domovima bolja nego kad sam ja bio štićenik. Saznao sam kako se, nažalost, ništa nije promenilo, od psihičkog i fizičkog do seksualnog zlostavljanja, droge i oružja kao sastavnih delova tamošnjeg života. U medijima, očigledno, uspevaju da prikažu samo ulepšanu fasadu. Isprva sam bio skeptičan prema nepoznatom mladiću, ali kada je krenuo nabrajati, dobro mi poznata imena omraženih staratelja, čuvara i profesora, shvatio sam da je bio u potpuno istom položaju kao ja pre 25 godina.

Srećom po mene, iz svega sam izašao jači, jer i mene su seksualno napastovali, tukli i vređali. Ovaj dečko je potpuno uništen, a do punoletstva se mora još poživeti unutar zidova doma, pa mi je poverio da kupuje vreme tako što inscenira rusvaj, recimo, porazbija prozore, na šta automatski zovu kola Hitne pomoći i odvezu ga u psihijatrijsku bolnicu u Jankomiru. Kao i ja, jedva čeka da ostane sam, bez igde ikoga i ičega, ali da bi počeo novi život, slobodan od prisilnih krađa, prošenja i svih ružnih domskih navika. Prvo što sam obećao sam sebi nakon izlaska bilo je da neću to više raditi, a najveći san mi bio da imam svoju porodicu, ženu, da se skrasim i živim normalno.

Osećaj za tradicionalne vrednosti usadila mi je prva hraniteljica - zvao sam je, jednostavno, baka - zahvaljujući kojoj sam stekao sve dobro i vrline u sebi“ priseća se tridesetčetvorogodišnji Mario K. na početku svoje ispovesti.

“Radim kao profesionalni vozač kamiona, a 6. oktobra mi se dogodila saobraćajna nesreća na obilaznici kod Bjelovara. Udario sam biciklistu koji je u bolnici preminuo, i to je sve što znam jer do danas mi na moje pitanje nitko od nadležnih nije dao odgovor, a meni je od tog događaja u glavi ostalo totalno pomračenje. Nije još podnesena nikakva prijava, ali saznavši da sam usmrtio vršnjaka pozlilo mi je i prijavio sam se na liječenje. Iako su me svi tešili, počev od supruge, shvatio sam da mi može pomoći samo stručna pomoć.

Samo deset dana od nesreće prijavio sam se u Jankomir jer su mi se u flaš bekovima neprekidno vrteli detalji tog kobnog dana: moja uobičajena pauza za topli kakao, listanje novina i pogled u prekrasno sunčano jutro na benzinskoj pumpi Lepirac, nastavak vožnje na praznom putu pri čistoj vidljivosti, žmigavac da zaobiđem biciklista i tup udarac. Zakočio sam i pogledao u retrovizor, savijen, pa sam odmah shvatio da sam nešto okrznuo. Isprva sam pomislio da je reč o ptici ili kakvoj drugoj životinji jer uz put je šuma, ali kad sam došao iza kamiona, imao sam šta videti: na putu je ležao čovek.

Nepomičnog su ga odvezli u bolnicu odakle sam čuo samo da je dovezen u komi. Iz policije su mi kazali kako će se u roku od mesec dana javiti (u tom trenu još se radilo o težoj ozljedi), nakon čega će državni tužitelj, uobičajeno u takvim situacijama, dići kaznenu prijavu. Načinili su zapisnik i pitali me jesam li konzumirao alkohol, na što sam im odvratio da ga uopće ne pijem. Svejedno, alkotestu koji je pokazivao nula promila nisu verovali pa su me poslali na vađenje krvi. Mirno sam pristao, iako me bolelo što su se prema meni ponašali ko prema kriminalcu: sto puta sam pitao kako je čovek, a niko mi nije dao odgovor. Preostalo mi je samo da angažujem advokata, da čekam i pomognem sam sebi. Na razgovoru u psihijatrijskoj bolnici u Jankomiru predložili su mi hospitalizaciju jer sam imao noćne more, bio danonoćno nervozan, s epizodama nesanice, netrpeljiv prema obitelji...

U takvom stanju pristao sam, samo da koliko-toliko skinem teret sa sebe. Uključio sam se u dnevni program. Oko mene je bilo pacijenata raznih profila, koji su došli zbog krađa, oružanih pljački i slično, a svi su onde dobrovoljno. Teško se otvaram, pa sam prvo slušao druge, i opustio se tek kad sam se uverio kako svi govore o najdubljim tajnama iz dna duše. Tako sam tek drugi dan ispričao zašto sam došao, prvo o saobraćajnoj nezgodi, a moja dalja sećanja slučajno je evocirala devojka koja je bila žrtva oružane pljačke. Izrazila je nadu da će se njen maloletni pljačkaš popraviti u KPD-u Turopolje, na što sam se sledio i dodao: ‘Reći ću vam šta još nikada nikome nisam: bio sam tamo tri godine i znam da odatle retki odlaze i stasaju u normalne osobe. Jedine veštine koje se tamo mogu savladati je kako uspešnije krasti ili ubiti čoveka, najgore od najgoreg. Sve što oni nazivaju rehabilitacijama lažne su reklame za javnost’“, nastavlja Mario.
U KPD-u Turopolje završio je iz doma za nezbrinutu decu jer je, priznaje, krao, na šta je, kaže, bio primoran u borbi za opstanak.

“Bilo je tamo svega, od preprodaje droge i oružja do premlaćivanja i prostitucije. Kad poput mene dođeš u dom kao osmogodišnjak, najmanji si, najmlađi, najslabiji u okruženju dvostruko starijih koji su, doduše, isto tako još uvek deca. Ona koja, kao i ja, po pravilu posle budu zatvorena u KPD Turopolje ili na Cresu iz kojega se, govorilo se, ‘ne može pobeći’ osim na drugi svet. Svestan sam da su ovo teške optužbe, ali iza njih stojim. Jedini dom koji mi je ostao u koliko-toliko dobrom sećanju je Lug u Samoboru. I tamo su nas psihofizički maltretirali, ali neuporedivo blaže, a uz to smo mogli dobiti izlazak u grad.

To je jedini dom iz kojega nisam pokušao pobeći. Veći deo života proveo sam između četiri zida, u borbi za goli život. Kad su me u oporodici bake-hraniteljice nedavno pitali zašto im to nikad nisam rekao, odgovorio sam da nisam jer znao sam: oni bi alarmirali Centar za socijalnu brigu, ovi ustanovu u kojoj sam, ukorili bi one koji su me maltretirali, a ja bih noću nastradao. Imao sam neopisiv strah pri samoj pomisli da se ikome poverim. Supruzi sam u ovih 12 godina braka prepričavao samo retke dobre anegdote iz domova. Sve loše što se događalo tek je sad saznala, ali i meni se cela priča odmotala tek pre nekoliko dana u Jankomiru. Svi su primetili da sam se uzvrpoljio u stolcu i kako mi se tresu koljena jer sam ponovno sve proživeo, a reči su iz mene samo tekle.

Premlaćivanje, lomljenje ruku i nogu od strane starijih štićenika dok su čuvari samo okretali glavu na drugu stranu... U svom boravku po domovima za napuštenu decu i kazneno-popravnim domovima bezbroj sam puta pomišljao na samoubistvo jer mi se često činilo da život nema nikakva smisla. Bilo je slučajeva da deca iz kazneno-popravnih domova iziđu u sanduku, a objavi se da su ‘nestala’, odnosno ‘pobegla'. Među nama preostalima znalo se da su mrtva. Neka su podlegla pritiscima i počinila samoubistvo, najčešće nakon seksualnog zlostavljanja. Namerno bi se predozirala drogom ili uzela preveliku količinu alkohola - koja litra konjaka ili neke druge žestine dovoljna je da dete umre od trovanja alkoholom.

Isto tako, preko čuvara u dom su stizali droga i oružje, a preprodavači su bila manja deca, od desetak godina. Dali bi ti šaku paketića, poslali te na ulicu i ne bi se smeo da se vratiš dok sve ne prodaš, tako je bilo barem u mom slučaju. Oni se nisu hteli izložiti hapšenju, jer bi ih onda policija pritisla da odaju dobavljača. A nas, male bilo je strah pa smo ćutali, a nismo bogzna šta ni znali. Mene su nekoliko puta uhvatili, ali nikad nisam otkrio ‘kolege’. Kad sam završio srednju školu, postao punoletan i izašao na slobodu, sreo sam neke dečake iz domova koji to što su nama činili rade sada drugoj deci. Po domovima se ne može naučiti ništa dobro, a delinkvent stvara nove delinkvente, zaključio sam na grupnoj terapiji u Jankomiru", rekao je Mario.

Mario je govorio i o silovanju i tome kako je prošao kroz pakao u domu za decu.

 

+ Pošalji komentar 0 Pogledaj sve komentare

SD region

SD kosovo

SD info

SD hronika

SD svet

SD sirija

SD naoružanje

SD vojvodina

SD beograd

SD društvo

SD drug nije meta

Vremenska prognoza
Clear sky
11 Beograd