ISPOVEST TINEJDŽERKE: Bila sam školski siledžija dok nisam postala žrtva
Kada sam bila u petom razredu imali smo drugaricu, zvala se Gordana, koja je bila niska i punija, i još plava i bleda, kao albino. Kao i ja, bila je tiha, operisana od sporta, i prepuštena na milost i nemilost Marije, Bilje i Zorice, popularnih devojaka u našoj školi u predgrađu. Ponekad, u vreme velikog odmora, primoravali su je da trči po sportskom terenu, uz povike: "Trči, Goco, trči!" Nisu mogle da dišu koliko su se smejale.
I Gordana se borila za vazduh, iz drugih razloga. Oči su joj bile pune suza, ali je nastavljala da trči koliko god da su je terale. Kada bi joj dozvolile da stane, ona se smejala zajedno sa njima. Sa nama, u stvari. Jer, i ja sam se smejala dok sam je gledala kako se muči, iako sam znala da to što joj rade uopšte nije smešno.
U srednjoj školi, shvatila sam da su ove šale bile maltretiranje i iživljavanje, klasično siledžijstvo i prestala sam da opravdavam Mariju, Bilju i Zoricu. Međutim, kada sam u prvoj godini srednje počela da se zabavljam sa Bojanom, te "šale" su ponovo postale zbunjujuće.
Razvila sam tada mračan, sarkastični smisao za humor. Ponekad moraš da ismevaš sjebane stvari na svetu - uključujući i razloge zbog kojih su ljudi zli jedni prema drugima - ili ćeš postati depresivan. To je bio moj mehanizam odbrane.
Družila sam se sa vršnjacima koji imaju sličan smisao za humor, i pravili smo zvrčke jedni drugima - uglavnom bezopasne stvari. Bojan mi je, kada smo počeli da izlazimo, često govorio kako treba da se opustim. Stalno je to ponavljao.
Prvi put je bilo odmah na početku, oko tri nedelje naše vrlo napete veze. Izlazio je sa mojom prijateljicom Milenom pre mene i ona je ostavila igračku kod njega, mislim da je bio plišani meda. Zamolila me je da joj to vratim i ja sam mu to rekla. Kada sam stigla u školu, on je doneo spaljenu igračku i napisao je neke gluposti na njoj. Pisalo je "tvoroglava". Hteo je da uvredi Milenu, zato što je nedavno izblajhala kosu.
- To je šala i zaslužuje je - rekao je Bojan. Naterao me je da joj vratim igračku i umirao od smeha dok je iz prikrajka posmatrao izraze na njenom licu. Samo što nisam zaplakala, a on je opet rekao: "Opusti se!"
Jednom su mi neki momci dobacivali iz kola. Htela sam da im šutnem automobil i zatražila sam od Bojana da me brani. A on me je podigao na rame, podigao mi suknju i pokazao moje gaćice svima u kraju.
Kada me spustio, već sam plakala.
- Zašto si to uradio? - pitala sam.
- Zato što je smešno. Opusti se - odgovorio je.
I ja sam se smejala. Isto kao onomad kada se Gordana smejala zajedno sa siledžijama Marijom, Biljom i Zoricom. Smejala sam se, jer sam se osećala užasno i poniženo i nisam htela da se vidi.
Posle šest meseci veze, bilo je mnogo takvih šala. Njemu je bilo smešno, a meni odvratno. Pravdala sam ga, a on je ponavljao da sam luda i da nemam smisla za humor. I ja sam mu, glupača, verovala.
Raskinuli smo na kraju prve godine, i konačno sam shvatila da su njegove šale bile siledžijske.
Tako sam sasvim izgubila smisao za humor. Mrzela sam i samu reč smešno. I nekad stvarno nije "smešno" nego je "idiotski". Ljudi tako na nama leče svoje frustracije, nesigurnosti i komplekse. Preteramo i postajemo siledžije. Ili žrtve.
Morala sam ponovo da učim da se smejem. Gledala sam serije kao što su "Simpsonovi". Družila se sa dobronamernim ljudima. Nikada me nisu ponižavali, kao Bojan.
Na kraju, shvatila sam da sam preosetljiva prema pakosnim ljudima. Treba naći sredinu.
Prošlo je devet meseci otkad smo raskinuli, a ja sam čula da je Bojan skinuo pantalone i gaće nekom detetu, nasred prepunog trga. Ovoga puta nisam želela da prećutim. Napisala sam mu pismo i rekla mu da se ponaša kao siledžija. On se branio rekavši da je njemu sve to jako smešno.
Kada sam mu se usprotivila, konačno sam našla granicu i procenila šta je smešno, a šta maltretiranje. I konačno sam ponovo mogla da se smejem.