JAPANAC KOJI SE KRSTIO U HILANDARU: Sada se zove Mićitaka Sava Suzuki
Profesor Mićikata Suzuki skuplja tri prsta, podiže desnu ruku i krsti se dok ulazi u beogradsku Sabornu crkvu, a na Svetoj Gori, u Hilandaru, pre 14 godina, krstio se i primio svetu tajnu pravoslavlja. Monasi su mu nadenuli ime Sava, Sava Hilandarski, a na Univerzitetu Okajama gde predaje istoriju umetnosti i srpski jezik stoji da se zove Mićitaka Sava Suzuki.
Još kao student, pre gotovo 40 godina, stigao je prvi put u Srbiju. Došao je na specijalizaciju kod čuvenog profesora Vojislava Đurića, gde je i naučio prve reči na našem jeziku, a u našoj zemlji pronašao je svoju drugu domovinu.
– Za Srbiju me je vezalo to što sam ovde pronašao koren evropske kulture. Dok je Zapad sav okrenut materijalnom, kod vas se, a da niste ni svesni, očuvalo duhovno. Postoji ravnoteža. Kada sam prvi put kročio na tlo Evrope, iz Japana sam došao brodom, pa vozom. U Rusiji me je oduševila vizantijska umetnost. Posebno ikone. A onda sam došao u Srbiju i otkrio da je vizantijska umetnost ovde još lepša, autentičnija, da nigde na svetu ne postoje veća remek-dela – kaže Mićitaka za Novosti.
Na japanski preveo monografiju “Hilandar“
Kada je prvi put video Studenicu, profesor Suzuki bio je potresen njenom lepotom.
– Taj manastir vrhunac je evropske srednjovekovne umetnosti – bez dileme procenjuje ovaj stručnjak.
Predaje srpski
– Kad sam u Japanu, moj srpski zvuči odlično. Kad dođem u Srbiju, onda čujem koliko grešim. Nisam lingvista, ali raduje me da studente učim srpski jezik. A i oni se raduju. Svake godine imam ih između 20 ili 30 u grupi. Japancima, a i drugim stranim studentima, srpski zvuči neobično, kao što ovde zvuči japanski. Zato vole da ga uče. Mada, mnogi i ne znaju gde je Srbija, često je mešaju sa Sibirom i pitaju da li je tamo mnogo hladno – kaže on.
Pomogao je u dobijanju pomoći japanske vlade za obnovu manastira na jugu Srbije. Tako su restaurirane freske u Crkvi Svetog Jovana u Jasunji kod Leskovca. Nekoliko godina stručnjaci su skidali sloj crteža iz 20. veka, da bi ispod zablistao autentičan freskopis star pet vekova. Da bi lepotu srpskih manastira predstavio svojim sunarodnicima, na japanski jezik je preveo monografiju “Hilandar” Dimitrija Bogdanovića, Dejana Medakovića i Vojislava Đurića.
A za Japance kaže da se suštinski razlikuju od Srba, pravoslavaca:
– U Japanu svi mnogo rade. To je neka vrsta bolesti, da se sve vreme troši na rad. I zbog toga su ljudi mnogo depresivni. U Srbiji je sasvim drugačije. Pravoslavlje zagovara radovanje životu. Istina, ovde bi ipak moglo malo više da se radi. Imam prijatelje koji rade na univerzitetu i koji, samo što su otišli na posao, već se vraćaju kući.
Osim duha prošlosti, koji pronalazi u njima, objašnjava kako voli i savremenu Srbiju i Brankov most.