NAJLEPŠI FUNKCIONER SRPSKOG FUDBALA: Između fotelje, suđenja i kapitenske trake

Mlada je, lepa i uspešna. Ima cilj i od njega ne odustaje. Svakodnevno ruši predrasude i ne priklanja se stereotipima. Fudbal joj je u krvi i ne priznaje ga kao "muški sport". Duboko veruje da on i za dame može biti "najvažnija sporedna stvar na svetu", a one koji u to sumnjaju brzo razuveri, čim shvate "s kim imaju posla". 

Jelena Polić je osnivač, potpredsednik i kapiten Ženskog fudbalskog kluba Rad, najmlađeg kolektiva ovog tipa u našoj zemlji. Krajem novembra meseca proslavila je svoj 24. i prvi rođendan kluba. Ponosna je na svoje saigračice s kojima je krenula u misiju stvaranja svesti da i žene u Srbiji igraju fudbal i da su u tome jednako uspešne, iako se u tome ponekad oseća kao Don Kihot. "Devojka iz kraja" je u svom komšiluku, na Banjici, pronašla istomišljenike u svom pohodu, a za tako nešto smislila je idealan slogan - "Najlepše u gradu, treniraju u Radu".

Da ne polazi sve od lepote, već prvenstveno iz srca, potvrdila je u razgovoru za Srbiju Danas u kojem je otkrila mnogo više nego što smo mogli da očekujemo. Ipak, jednu stvar nije želela da kaže - zašto je počela da trenira fudbal, jer "to pitanje najviše mrzi". Nismo ni insistirali, odgovor se mogao nazreti u našem razgovoru. Verujemo da se sa fudbalskom loptom rodila, jer se od nje i terena gotovo ne odvaja. Čak i kada ne igra fudbal, bavi se suđenjem, pa je teško poverovati da prođe dan da nema kontakt sa "bubamarom" i zelenim tepihom.

- Pet godina sam provela u ŽFK Kalemegdan, posle toga sam osnovala ŽFK Obilić, ali Rad je uvek bio moja želja. Verovatno zato što sam iz kraja, išla sam na mnoge utakmice, dobro poznajem klub, uspostavila sam odličnu saradnju sa ljudima iz omladinske škole, jer sam kod njih sudila mečeve mlađih kategorija. Počeli smo sa turnirima humanitarnog karaktera u malom fudbalu, a osnivanje ženskog fudbalskog kluba bio je sledeći logičan korak. Ali moram da kažem da je ta želja sigurno trajala neke dve-tri godine, dok je konačno nisam ostvarila – počela je Jelena Polić razgovor za Srbiju Danas.

- Moj prvi cilj bio je da se plasira priča da uopšte postoji ženski klub koji nosi ime Rada. Jer Rad ima dugogodišnju tradiciju, a ovim pokušajem trudili smo se da budemo pokretač da još neki superligaški klub osnuje svoju žensku sekciju. Želeli smo da stvorimo svest da ženski fudbal postoji u Srbiji i mislim da smo marketinški to odlično uradili... Nismo želeli da od starta stvaramo tim u kojem će odmah igrati samo najbolje. Ne, hteli smo da budemo drugačiji, da pružimo šansu i devojkama koje žele da nauče da igraju fudbal da to i ostvare i uživaju u njemu, radimo rasterećeno, a da tek kroz dve-tri godine jurimo rezultate, viši rang, iako ni sad nismo daleko od toga.

- Trenutno seniorski tim i omladinska škola zajedno broje između 45 i 50 devojaka. Razni su motivi, mnoge među njima su došle samo da bi probale i videle kako to izgleda igrati fudbal. Ima onih koje su, recimo igrale u drugim klubovima za novac pa nisu bile zadovoljne, da bi potom došle kod nas i igrale potpuno volonterski i koje se ovde osećaju kao kod svoje kuće. Ipak, većina su početnice koje su tu došle jer im se dopao naš slogan „Najlepše u gradu, treniraju u Radu“.

- Imali smo od starta podršku prvenstveno od ljudi iz omladinske škole, koja nam apsolutno izlazi u susret za sve naše potrebe. Sa njima delimo prostorije, svlačionice. Svesni smo da prvi tim ima dovoljno svojih problema, ali podržali su našu ideju i trude se da pomognu koliko god mogu.

Ženski fudbal u Srbiji - borba protiv vetrenjača

- Rekla bih, loše. Ako ne i jako loše. Medijski je potpuno nezastupljen, dok samo neki poput nas pokušavaju da se izdignu svojom aktivnošću. Cela priča oko ženskog fudbala u Srbiji se sve svodi na volonterizam, na entuzijazam nas koji smo tu i trudimo se da ono malo što imamo unapredimo. A tu, među nama, niko ne gleda neki svoj interes. Mi smo srećni samo kada dobijemo jednu ili dve lopte za trening, o nečem većem ni ne razmišljamo.

- Volim različitost. Nije poenta da svi navijaju za Zvezdu ili Partizan. Volim da kažem da podržavam Rad, OFK Beograd, Čukarički i Voždovac, jer su to beogradski klubovi jednako, ako ne i više, nego Crvena zvezda i Partizan. Takođe, oduvek mi se dopadala politika FK Rad, očuvanje nekih starih vrednosti, na primer, negovanje ćirilice (na grbu i zvaničnom sajtu kluba dominira ćirilično pismo, prim. M.S.) za mene su bili presudni faktori da se odlučim za Rad.

- Mislim da sam s njima stvorila jedan drugarski odnos, koji se možda ispostavio kao nedovoljno dobar,  jer upravo to što sam deo njih je možda stvorilo nedovoljno ozbiljan odnos prema nekim stvarima, za koje bi trebalo da me posmatraju kao nekog ko im je nadređen. S druge strane, dobra stvar je što znaju da mogu da mi priđu na sasvim normalan način za sve što im je potrebno, dok imamo i onih devojaka koje me se plaše, ne smeju da me pozovu telefonom. Sve to mi je pomalo simpatično, naravno. Ali one znaju da dok su ok i ja ću biti potpuno otvorena, ali kada nešto zgreše, teško njima (smeh).

- Upravo to potenciramo, ali ništa na silu. Želimo da stvorimo taj familijarni odnos, zato mnogo vremena provodimo i van treninga i stadiona, pa recimo, odemo da zajedno pogledamo neki film ili neku utakmicu. Zajedno idemo na utakmice muškog tima ili na mali fudbal.

- Jeste. Povredila sam se na malom fudbalu na jedna prilično glup način. Moj problem je što fudbal ne mogu da odbijem nikad! Bilo sa momcima ili devojkama, sa starijima ili mlađima, volim da igram. Eto, to me je koštalo prilično ozbiljne povrede jer sam igrajući Univerzitetsku ligu za Mašinski fudbal povredila ligamente leve noge. Već je bila rovita, jer sam imala povredu zadnje lože, šutnula sam loptu, a onda na sledećem iskoraku doživela teško istegnuće tetive. Skoro da su mi popucali ligamenti, zbog čega sam već mesec i po dana van terena. Ali ne žalim! Znam da ne bi trebalo da igram mali fudbal, ali ne mogu da izdržim, jednostavno ga volim i sigurno da ću ga, kada se oporavim, ponovo zaigrati, bez obzira na sve.

- Mnogo, zaista. Meni trening nije trening ako nema lopte. Rad u teretani i u zatvorenom sada kada je hladnije vreme stvara mi nezadovoljstvo. Nedostaje mi teren.

- S obzirom da nam je liga vrlo mala, do sada smo odigrali samo dve utakmice kod kuće, a igrom slučaja drugi meč je igran po očajnom vremenu. Ipak, na tom prvom meču je zaista bilo dosta ljudi, što iz uprave kluba, što navijača sa strane koji su nas zaista lepo podržavali. Verujemo da će biti sve bolje, kako se i mi budemo uigravale.

- Mislim da je to lep primer kako treba podržavati svoj klub, kada 20 devojaka dođe na utakmicu, sve isto obučene. Nažalost, sada je lošije vreme, pa smo morale da dolazimo u civilu, ali mislim da samom pojavom na tim mečevima šaljemo poruku da bodrimo svoj klub kada god to možemo, odnosno kad nemamo svoju utakmicu. I ne samo to. Trener nam da i zaduženja, da svako prati određenog igrača na svojoj poziciji, da vidimo kako to izgleda u Superligi i mogu reći da iz takvog pristupa zaista mnogo može da se nauči – kretnje, predaju lopte, prijem, komunikaciju između saigrača...

Knjige i PES idu zajedno

- Ronalda. Ali onog “pravog“, brazilskog, ne ovog sadašnjeg. On mi je zaista bio favorit. I Ronaldinjo mi je tu, ali mislim da je Ronaldo ipak duže trajao. Volela sam i Zidana i Anrija da gledam, ali Ronaldo je broj jedan.

- Uh, pa skoro da nemam. Ne spavam više od pet sati, a trudim se da noćni život kojeg je sad, posle povrede, više nego ranije, uskladim sa obavezama. U slobodno vreme volim da čitam knjige. I naravno, čak i kad su praznici, fudbal je tu. Odigram sa drugarima neki PES ili nešto slično. I za Novu godinu, i za Božić, fudbal je uvek tu!

- Koliko me muče povrede u poslednje vreme, više sam aktivnija tu nego na terenu. Ali valjda je opravdano (smeh).

- Pa, moguće. Činjenica je da je moj privatan život trpeo zbog fudbala. Daleko od toga da se kajem, ali koliko puta se desilo da ne mogu da učinim sebi da izađem jer imam trening, utakmicu, pa se sada trudim da iskoristim to vreme koje mi je ova povreda „omogućila“.

- Mnogo je teško. Ne shvataju da ja ponekad zaista provedem po 15 sati na stadionu i onda ne volim da se pravdam i objašnjavam. Čak i oni koji su bili direktno iz fudbala nisu mogli da shvate, već su govorili u stilu: “Ti više voliš fudbal nego mene.“ Naravno, ja fudbal volim više i od rođene mame, a kamoli od dečka – rekla je Polić “mrtva ozbiljna“, a na naše pitanje da li je ozbiljna nastavila je bez dlake na jeziku:

- Naravno. Za mene je fudbal sve. To nije samo sport kojim se ja bavim, za mene je fudbal smisao života. Preko njega sam naučila mnogo toga, upoznala sam mnogo ljudi u kojima sam pronašla podršku za sve ovo što radim. Kada nemate dovoljnu podršku od onih najbližih, čak ni od oca, majke, onda je normalno da ćete se posvetiti onome gde je prepoznate.

Između "bubamare" i pištaljke

- Pa, najčešće su to klasični komentari: “Ma, šta ti znaš o fudbalu, idi kuvaj ručak“ i sl. Onda kada ih demantujete i shvate da poznajete taj sport možda i više od njih, onda se pojavi neka sujeta i dešavalo mi se da sam nekoliko veza raskidala zbog fudbala.

- Najčešće se šokiraju kada me upoznaju, s obzirom da sam tada sređena, našminkana, na štiklama, u suknji. Ali vrlo brzo dođe i to blago oduševljenje, jer valjda osete da fudbal i ženstvenost ipak mogu da idu zajedno... Najviše me zgražavaju “startovi“ poput: “Hajde da igramo fudbal jedan na jedan“. Moj odgovor je uvek da fudbal igram 11 na 11.

- Ne može. Iako je, za razliku od igranja, plaćeno, ne mogu se porediti. Uvek bih pre izabrala fudbal, ne znam koji novac da je u pitanju. Fudbal me čini srećnom, kontakt sa loptom... Recimo, desi mi se da se zamislim kada sam pomoćni sudija, jer se maltene unesem u igru, pa se desi da se zanesem, pobegne mi pretposlednji igrač i sl. To je sve zbog te ljubavi prema igri – rekla je Polićeva, a zatim dodala:

- Ipak, suđenje me je dosta smirilo. Kao sudija shvatiš da moraš da budeš taj ko će da smiruje stvari na terenu. Naročito mi je sada to jasno, kada sam i igrač i sudija. Sada mogu stvari da sagledam iz više uglova.

- Najčešće je to kod mlađih kategorija slučaj. Roditelji dobacuju u stili šta tražim na terenu, da idem da kuvam ručak i sl. Najsmešnije mi je kada mi to kažu majke te dece koja igraju. Pomislim: “A šta ćete vi onda tu?“ Ranije sam se dosta raspravljala s njima, čekala da se završi meč da se raspravimo. Ali dobro, posle sam shvatila da je to sve normalno... Imala sam zanimljivih “rasprava“ i sa igračima. Kažu mi, na primer: “Nije mi dobro“, “Sudija, izleči me“. Ili dam igraču žuti karton, a on me pita: “Mogu li da te poljubim?“ Pa mu zapretim da ću mu dati crveni, a onda shvatim da ne znam šta bih napisala u izveštaju. Jednom mi se čak i desilo da sam sudila dečku s kojim sam se zabavljala, dala sam mu žuti, on me na to poljubio. Iakoje bilo simpatično, htela sam da ga prebijem i obećala mu da će sledeći put tako i biti. Sreća je što je bila prijateljska utakmica – uz osmeh, ali sasvim ozbiljna, zaključuje Jelena Polić.