IVANOVIĆ PRVI PUT O ZATVORSKIM MUKAMA: Osećao sam se kao početnik koji uči da preživi
- Moje sazrevanje kao zatvorenika prošlo je kroz nekoliko faza. Prva faza je bio šok i neverica da je tako nešto meni moglo da se dogodi. Ubrzo nakon toga shvatio sam da se ipak događa i da su iza toga vrlo precizno skrojeni planovi – započinje Ivanović.
Početnik koji uči da preživi
Ključ svega je bio da ga drže zatvorenim, što dalje od javnog i političkog života, tvrdi on. Kada je shvatio u kakvoj se situaciji našao, usredsredio se na borbu sa vetrenjačama.
Navike koje je u zatvoru morao da menja
Ono što ga je iznenadilo, bile su stečene navike koje pritvorenici imaju, poput održavanja higijene, ali ono što je njemu teško padalo, jesu obroci svakog dana u isto vreme.
- Što se obroka tiče, jako mi je teško palo. Vreme obroka mi je ranije zavisilo od toga kakav mi je raspored sastanaka. U pritvoru ne. Šta god da se događa, u isto vreme sam imao obroke.
- Prvih 40 dana pritvora proveo sam u Prištini u ćeliji sa trojicom ili četvoricom drugih pritvorenika koji su bili osumnjičeni za neka druga krivična dela iz opšteg kriminaliteta, što znači mnoštvo ljudi sa kojima se verovatno nikad ne bih družio inače. Svi oni su imali određeno iskustvo, pa je razgovor sa njima išao kao učenje početnika kako da preživi i ja sam tako naučio kako čovek mora da se snalazi u različitim situacijama - ističe Ivanović.
Dani u zatvoru bili su mu više nego dugi, posebno onda kada su se njemu bliskim ljudima događale teške stvari, ali i lepi trenuci koje nije mogao da podeli sa njima.
- Nisam bio kad je detetu bio jedan rođendan, kad su lepi događaji, kada su se dešavale teške stvari ljudima sa kojima sam blizak. Osećao sam se bespomoćno. Naučen sam da sam rešavam svoje probleme, ali u takvoj situaciji bio sam prinuđen da sve svoje obaveze prebacim na svoje najbliže. Taj osećaj bespomoćnosti i sputanosti je jako loš.
"Tata, kad ćeš da dođeš kući?"
Sin Bogdan imao je svega dve godine kada je Ivanović pritvoren. Ipak, bio je prinuđen da nauči neke reči koje deca u njegovom uzrastu ne bi smela da znaju.
- Naučio je šta je kućni pritvor, policija, zatvor... Znao je šta se dešava, bilo je čudno, jer uvek kada bi se završavala poseta, on pita: "Kad ćeš da dođeš kući?". Ja onda kažem: "Hoću, ali još malo". I onda svaki put jedan isti odgovor, zbog kojeg je prestao više i da pita, samo je ponavljao: "Doći ćeš brzo kući, jel tako?" To je bilo jako teško - priseća se Ivanović.
I dok njegov tata prepričava ovo kroz šta je dve prethodne godine prolazio, Bogdan pored njega sedi i mirno ga posmatra. "Bogi, jesi li mi davao energiju zagrljajem?" On potvrdno klima glavom.
Čega se najviše bojao?
Najviše od svega ga je plašilo spletkarenje u situaciji u kojoj ništa ne ide po pravdi i po zakonu.
Pred sud uvek sa osmehom
Svaki put kada bi ga dovodili na suđenje, Ivanović bi izlazio sa osmehom, pa nismo mogli da ga ne upitamo odakle toliko snage i smirenosti.
- Kada je suđenje počelo, počeo je kraj mojim mukama. Ja sam to znao, znao sam da je to izvesnost kraja i sve da imam i miligram sumnje, ja tu sumnju nisam smeo da pokažem. Trudio sam se da budem optimista, osećao sam da dolazi kraj mojim mukama i to se videlo na meni.
- Bojao sam se da ću doživeti sudbinu Anđelka Kolašinca, predsednika opštine Orahovac, koji je krajem 1999. godine uhapšen. Proveo je više od pet godina u pritvoru i na kraju su mu rekli "izvini". Pet godina se on mučio. Mislim da je taj scenario bio i meni spremljen - otvoreno nastavlja Ivanović.
I dok priča o slavi koju je njegova porodica nedavno proslavila, u dogovoru oko slika za tekst, Oliver izgovara: "Samo nemojte neke sa suđenja, ružna su to sećanja, želim što pre da ih zaboravim."
Oliver je pritvoren 27. januara, a prvi svedoci ispitivani su tek šest meseci kasnije, što znači, kako on tvrdi, da svedoka nije ni bilo, već su pokušavali da ih obezbede na najrazličitije načine.
- Mislim da su hteli po svaku cenu da me osude. Ipak, od svih svedoka koji su govorili, niko me nije osudio. Veoma su afirmativno govorili o meni, što u svoj toj muci, može da prija. Bilo je, međutim, onih koji su nehotice otkrivali da je bilo spletki i da je na pojedine čak vršen uticaj. Ja se uvek pitam zašto? Na kraju krajeva, nije ni važno, ja ću to svakako jednog dana otkriti. Važno je da se ovo završi, a završiće se 21. januara defitinivnim izricanjem presude i ona može biti samo oslobađajuća.