Katarina II Velika (1729-1796)
Katarina je bila nemačka princeza koja je kao carica Rusijom vladala trideset četiri godine. Njen položaj i autoritet na dvorovima Evrope bio je ogroman. Pruski i austrijski car bili su njene poslušne sluge, a Engleska je tražila sporazum sa Rusijom, jer je, u njeno vreme i njenom zaslugom Rusija bila moćna država.
U sprovođenju i unutrašnje i spoljne politike Rusije bila je pod uticajem plemstva, ali samo do one granice koja je njoj odgovarala. Najveći uticaj na nju imao je Potemkin i plemići Orlov i Zubov. Katarina je dopustila plemstvu da još više nego do tada iskorišćava seljake-kmetove i da kozake, koji su dotle bili slobodni, potčinjava i pretvara u kmetove. To je izazvalo poznati Pugačovljev seljačko-kozački ustanak i proteste nekih intelektualaca koje je ona proterala u Sibir.
Katarina spada u red vladara koji su najviše učinili na prosvetiteljstvu naroda. Bila je pod velikim uticajem francuskih filozofa, pre svega Voltera i opštih ideja prosvećenosti koje su u to vreme zahvatile Evropu. S
provela je značajne reforme: otvarala je škole, pomagala nauku, književnost i umetnost, reformisala je sudstvo i administraciju, uredila finansije, ukinula torturu, a smrtnu kaznu zamenila progonstvom u Sibir.
Katarina je bila vojskovođa-osvajač. Vodila je dva uspešna rata protiv Turske - od 1768. do 1774. i od 1787. do 1792. godine. Osvojila j emnoge delove Azije: pripojila je Rusiji Kazahstan, a tri puta je učestvovala u deobi Poljske. Za više od tri decenije vladavine Katarine Velike Rusija je doživela preporod i postala moćna sila sa ogromnim autoritetom u Evropi i svetu.
O njenom privatnom životu ostale su mnoge tajne. Pre svega se tu misli na tajni brak sa Potemkinom, zatim an nerazjašnjeno očinstvo njenog naslednika Pavla I i kao vrhunac, na vanbračnog sina sa Grigorijem Orlovim.
Zvali su je carica-ljubavnica, ali činjenica koja se nikako ne može dovesti u pitanje je njeno ogromno delo i zasluge kojima je zauvek ušla u svetsku istoriju.