KAKO JE KAD TE SVI NAPUSTE: Ovako izgleda život dece u Zvečanskoj

Veliko dvorište, igralište i prostrana zgrada na raspolaganju su svakome koga uputi Centar za socijalni rad, dovede roditelj, svakom ko je pronađen ili sam odluči da dođe. A kako dete reaguje kada već dođe, kada se nađe ovde, dobrovoljno ili ne, objašnjava programski koordinator Centra Ljubiša Jovanović.

"Jako mala deca, koja su imala iskustva sa roditeljima jedno vreme tuguju. Ona koja nisu uspostavili takozvani atačment ili emotivnu vezanost sa bilo kim iz porodice, traže ovde, a svakog ko im je blizak zovu "mama, tata". Kad dođu u posetu donatori, deca se obično zalete tako u nekoga, pa šire rukice, viču mama, tata. I onda ljudi misle, pogotovo usvojitelji kad dođu u posetu, da se to dete baš njima uputilo. To čine do 7-8 godine, posle toga počinju da odustaju, postaju nepoverljivi", objašnjava Jovanović.

I PUNOLETNI MOGU U DOM ZA SIROČAD: Ovo je priča mladića iz Zvečanske!

Za neke prolazna stanica dok za mnoge ovo mesto jeste, novi, drugi, bolji dom. Tu spavaju, odrastaju, uče, dobijaju pažnju koja im je uskraćena i uče za neko bolje sutra. A kako to zaista izgleda znaju samo oni i zaposleni u ustanovi.

"Deca često imaju osećaj da su sami, bez obzira koliko se mi nekako trudimo oko njih. Ponekad i deca iz bioloških porodica o kojima roditelji uredno brinu imaju taj doživljaj, ali to je stvar trenutka, dok ova deca imaju egzistencijalnu samoću. Najbolji način je da se od malena radi sa njima na prikupljanju informacija o porodici, održavaju kontakta, naravno, štiteći dete od ponovnog zanemarivanja i zlostavljanja, što nije uvek lako, ali tako mora da se radi", priča koordinator.

Zbog toga za svako dete postoji individualni plan po kome se radi. Plan se pravi u dogovoru sa detetom i porodicom, ukoliko je to moguće, jer je od velikog značaja za samo dete.

"Nekad nema roditelja, ne žele da učestvuju u tome, ne shvataju koliko je to značajno. Najbolji efekat je kada se uključi i dete i porodica i kad postanu deo našeg tima, kada znaju da sa nama o svemu mogu da razgovaraju. Deca proces planiranja doživljavaju kao nešto što je naš posao, a ne njihov život, onda neće da učestvuju u tome ili imaju neke svoje paralelne planove koji su često i nerealni i vi onda ne možete ta dva plana da spojite. Kad god se napravi zajednički plan, ima velike šanse da se tu stvarno desi nešto pozitivno", kaže Jovanović.

DA BI ODRASLO JEDNO DETE, POTREBNO JE ČITAVO SELO: Ova škola je to "selo" za decu sa posebnim potrebama (FOTO)

S obzirom na to da je reč o deci čiji su roditelji uglavnom živi, i jako je malo slučajeva dece bez roditelja, Janković naglašava bitnost održavanja kontakta sa biološkim roditeljima.

"Bez obzira na to kako se prilagode, koliko ostanu, koliko godina imaju i kakvi su im roditelji, najbitnije od svega je da ostanu u kontaktu sa svojim biološkim roditeljima, čak i onda kada pronađu novi dom u nekoj hraniteljskoj porodici ili se u potpunosti osamostale, ako ni zbog čega drugog, onda zbog održavanja pozitivne slike o sebi.

Dakle, dete mora da zna na vreme, kako raste, tako da živi sa svojom porodičnom istorijom. Radi se na knjizi života, kao sa malom decom radosnice, a sa adolescentima se rade spomenari, lepe se slike roditelja, deteta, kad je dete bilo malo, kad je došlo u ustanovu... Tako se napravi životni kontinuitet deteta."

Dete iz doma se može vratiti u biološku porodicu, što je veoma retko, otići u hraniteljsku porodicu ili otpočeti samostalan život. Od njegove odluke, spremnosti ili saveta vaspitača, psihologa i socijalnih radnika zavisiće i njegova budućnost. Jedan od najčešćih i najboljih ishoda jeste da dobiju hraniteljsku porodicu koja preuzima brigu o određenom detetu i pruža mu osnovne uslove za život.

"Postoji stalna potreba za hraniteljskim porodicama. Postoje informatori, mesta gde može da se nađe informacija o tome kome da se jave. Zahtev se podnesi regionalnom centru za porodični smeštaj i onda kreće procena njihove opšte podobnosti, tj. da li mogu o bilo kom detetu da se brinu. Nakon toga ide obuka ili priprema. Hraniteljske porodice se dosta vezuju za dete, ali brinu o njemu dok ima pravo na smeštaj i posle toga se dešava da taj kontakt oslabi. Dete onda doživi razočaranje, jer ih smatra svojom porodicom. Daju mu iluziju da će biti tu za njega, porodica za sva vremena, i onda tu dolazi do problema", priča Ljubiša.

Oni koji još uvek nisu spremni na samostalan život, a njihov boravak u Centru mora da se okonča, imaju mogućnost da borave u adaptiranoj kući do dve godine što predstavlja program stanovanja uz podršku, odnosno, privremeno stanovanje.

"Tu uče kako se živi samostalno, da urade nešto u svom životu pre nego potpuno postanu samostalni. Njima samo stanovanje unese malo mira, međutim, to ih nedovoljno stimuliše da traže posao, da budu aktivni, da te dve godine iskoriste zaista da nešto urade za sebe."

"To je jako teško kad ima tako puno promena. Ja znam momka koji je imao 11 promena, bio je ovde, pa u hraniteljsku, jednu, drugu, treću, pa je bio usvojen, pa je i to propalo, pa iz jednog doma u drugi. I to je momak koji super funkcioniše u odnosu na sve to što je prošao."

Uspeh se na kraju ne može predvideti, ali sav uložen trud uglavnom se isplati. Neki od njih ostaju u kontaktu sa radnicima svog nekadašnjeg doma, zatraže savet ili dođu u posetu, dok se drugima gubi svaki trag,  jer jednostavno ne žele više nikakav kontakt.

"Vi ugradite jednu ili nekoliko cigli i deca od tih cigli posle naprave celu zgradu ili kuću, ali ima i onih koji upadaju u razne krize, ali zasnivaju porodicu, žive neki svoj život, žive od svog rada ili jednostavno se skuće uz nekoga, devojke se obično udaju. Međutim, kada neko nema krov nad glavom, onda poseže za bilo čim."

Možda ovde ne pronađu porodicu za ceo život, ali imaju privremeni dom, pomoć i podršku i što je najbitnije, mogućnost da se nakon nekoliko godina nađu rame uz rame po obrazovanju i vaspitanju sa ostalom decom, spremni da svoj život preuzmu u svoje ruke.