NA DAN UBIJENIH VOJNIKA JNA U SARAJEVU: Zašto su ruže ostavljene u Dobrovoljačkoj bačene u kontejner?
Čudi me što su Srbi u Republici Srpskoj iznenađeni zbog postupka svojih komšija. Nema mesta za čuđenje. Nije se dogodilo ništa što nije bilo očekivano. I što nije već viđeno. Čudo bi bilo da su na krvave pločnike u Dobrovoljačkoj i sami doneli neku ružu, kao znak kajanja što su pobili nedužne ljude.
Umesto što se čudimo i ljutimo, bilo bi dobro da naučimo lekciju i počnemo da se ponašamo slično njima. Ne mislim da i mi ruže sa mesta pogibije muslimanskih vojnika bacamo u kontejnere, bio bi to greh i zbog pokojnika i zbog ruža, već da prestanemo da činimo ustupke koji zadiru u naše nacionalno dostojanstvo i podrivaju suverenitet Republike Srpske.
Svake godine tek ostavljene ruže u Dobrovoljačkoj završe u kontejneru. Kad nam dozvole da ih ostavimo. Svake godine tek ostavljene ruže na Brčanskoj malti u Tuzli završe u kontejneru. Kad nam dozvole da ih ostavimo. Mi njihove ruže ne diramo. Ruže nisu krive. A razumemo i njihov bol koji osećaju za svojim najmilijim.
SRAMOTA SARAJEVSKIH KOMUNALACA: Ruže i sveće porodica ubijenih u Dobrovoljačkoj bacili u kontejner!
Oni nama nisu dozvolili da u bivšoj kasarni „Viktor Bubanj“, zloglasnom mučilištu nedužnih srpskih civila, postavimo običnu spomen ploču. Manje od pola metra kvadratnog. Na običnom zidu. Za sećanje na našu braću koju su oni na zverski način mučili i ubili.
Mi smo njima u Potočarima dali nekoliko hektara zemljišta, prvoklasnih oranica, da podignu čitav spomen kompleks svojim poginulim vojnicima. Onima koji su u crno zavili Zalazje, Skelane, Ježešticu, Kravicu, Kajiće...I dozvolili ima da taj kompleks pretvore u svetilište iz kojeg šire laži o genocidu, šire mržnju prema nama i pozivaju na ukidanje Republike Srpske i kažnjavanje Republike Srbije.
Nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, sadašnji predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i sadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić su došli u Potočare i odali počast poginulim pripadnicima muslimanske vojske iz Srebrenice, iako su oni prie nego što ih je stigla osveta srpske sirotinje popalili 130 srpskih sela i zaseoka i ubili više od 3.000 Srba. Prvu dvojicu su dočekali i ispratili uvredama, drugog kamenicama i flašama.
Bakir Izetbegović, Sulejman Tihić ili Fahrudin Radončić nikad nisu ni pomislili da dođu i odaju počast ubijenim srpskim vojnicima i civilima u Bratuncu, Bradini kod Konjica ili u Trnovu.
To je ta razlika. Između nas. I dobro je što postoji. Ali ne treba preterivati ni u milosrđu, ni u poturanju onog drugog obraza. Mi jesmo hrišćani, ali i braća i saborci 20.000 boraca VRS koji položiše život za Republiku Srpsku. Njihov amanaet. Koji moramo da sačuvamo.
Ako smo hteli da pokažemo da smo za pomirenje, pokazali smo. Ako smo hteli da pokažemo da smo ljudi, spremni da opraštamo, pokazali smo. Sasvim dovoljno. Ali, ako nastavimo tako, čak ni obična sarajevska raja, a kamoli sarajevska fukara, to neće shvatiti kao gest veličine i plemenitosti, već kao znak slabosti. Potvrdu da su u pravu. Čak i onda kada su nam u desetinama logora u Sarajevu silovali kćeri od 13 godina, kad su nas kao ovce izvodili iz naših kuća i stanova, vodili na Kazane i klali. Ili kada su na Markalama sami ubijali svoje da bi naš obraz ocrnili i uz pomoć zlikovaca iz NATO našu očevinu oteli.
A što se ljutnje tiče, ne treba se ljutiti. Dobro je što nas naša braća muslimani podsećaju šta nam misle. I tako nam pomažu da ne zaboravimo ni našu nevino pobijenu braću u Dobrovoljačkoj, ni Bratunac i Skelane, ni Mostar i Podveležje, ni 1992. ni 1941.godinu.