Na svakih 40 sekundi samoubistvo: trepnite deset puta - neko se ubio
Alarmantni podaci pokazuju da je najveća stopa samoubistava registrovana u Gvajani, Severnoj Koreji i Južnoj Koreji dok od evropskih država prednjači Litvanija.
Put koji vodi ka samoubistvu često je popločan depresijom, a kako pokazuju istraživanja, u Srbiji svaki drugi stanovnik ima bar neki od znakova depresije, dok je kod nešto manje od pet odsto žena i oko dva odsto muškaraca depresija dijagnostifikovana.
- U bogatim državama najčešći povod za samoubistvo je depresija, dok je u siromašnim zemljama čest motiv zarazna bolest.
- Najčešći načini za izvršenje samoubistva su trovanje pesticidima, vešanje i pucanje iz vatrenog oružja, a u visoko urbanizovanim područjima Azije skakanje sa solitera.
Prema nekim podacima čak 55,8 odsto stanovništva Srbije se oseća iscrpljeno, umorno i tužno. I dok je među njima najviše osoba ženskog pola, statistika pokazuje da se žene značajno ređe odlučuju na samoubistvo nego muškarci. Naime, iako je dominantno mišljenje da su žene osetljivije, nežnije, sklonije utemeljenju svog postojanja na postojanju druge osobe, a muškarci nezavisniji i jači, pripadnici jačeg pola češće dižu ruku na sebe.
Kada smrt deluje kao izlaz?
Najčešće se na samoubistvo odlučuju ljudi koji osećaju da su u bezizlaznoj situaciji koja ni na koji način ne može da se promeni, oni koji su opterećeni konstantnim osećanjem krivice, stida. Kao čest razlog za samoubistvo navodi se i mišljenje da situacija u kojoj se čovek nalazi nikada neće moći da se prevaziđe, odnosno ''da nikada neće biti bolje''. To je jedan od razloga koji dovode do čestih samoubistava posle gubitka voljene osobe (bilo da je u pitanju smrt, raskid ili razvod). Reč je, naime, o uslovljavanju sopstvene egzistencije drugom osobom, odnosno o stavu ''moj život nema smisla bez njega/nje''.
Prema nekim istraživanjima samoubistva se najčešće dešavaju na početku dana, nedelje, meseca, godine, a česta su i u periodu praznika ili datuma koji imaju posebno značenje za osobu koja planira da sebi oduzme život.
Gubitak novca, statusa, društvenog položaja, posla, što je sve tesno povezano sa samopoštovanjem i samopouzdanjem, takođe često odvedu do ideje o oduzimanju sopstvenog života. Najčešće se na ovaj korak odlučuju osobe koje su starije od pedeset godina. Ako pođemo od moderne teorije da su dvadesete nove tridesete, to bi značilo da su pedesete nove četrdesete, a te godine su kako kaže Meša Selimović nezgodno doba - čovek je još dovoljno mlad da bi imao želje, ali nedovoljno da bi počeo da ih ostvaruje. Problematičnost ovog peroda života prvenstveno se ogleda u posmatranju pređenog puta, onoga što se postiglo i onoga što nije, kao i poređenja sa drugima, što često izaziva osećanje nemoći, kajanja i uzaludnosti daljeg življenja.
Promena u ponašanju znak za uzbunu
Iako je često mišljenje da ljudi koji planiraju da dignu ruku na sebe to ne najavljuju, stručnjaci upozoravaju da osoba koja planira da oduzme sebi život u osamdeset odsto slučajeva svojim ponašanjem to signalizira, i bez da izgovori ''ubiću se''. Na prvom mestu se navodi da postaju nedruželjubivi, bezvoljni, umorni, bez mogućnosti da se fokusiraju. Česte su i promene u ishrani, od potpunog gubitka apetita do prejedanja. Navodi se i da dolazi do poremećaja sna, uglavnom nesanice, što zaista treba shvatiti ozbiljno jer stručnjaci upozoravaju da san funkcioniše kao prekidač koji omogućava diskontinuitet, odnosno ''gašenje'' i beg od onoga što osobu svakodnevno opterećuje. Reč je, dakle, o ponašanju netipičnom do tog momenta, pa je prilično lako uočiti promenu.
Stručnjaci ističu da je pogrešno uverenje da u situacijama kada se pomisli da neko od bližnjih razmišlja o samoubistvu treba izbegavati razgovor na tu temu da mu se ne bi dala ideja. Naprotiv, razgovorom se može mnogo postići, a mudar potez je konsultovati i stručno lice kako bi se izbegla katastrofa.