GUBIO VOLJU ZA ŽIVOTOM: Kad čujete pesmicu koju su mu "drugovi" smislili, biće vam jasno i zašto!
Naš sagovornik će ove godine završiti srednju školu, a školske dane će pamtiti, nažalost, po ismevanju zbog govorne mane.
REČ STRUČNJAKA:
Aleksandra Janković
"Veliki je broj ljudi koji na mane i slabosti reaguju tako što se prave da ne postoje. A onda iza leđa te osobe počinju komentari: jao, jadan ili grozno... najbolji način je istina. U takvim situacijama prvo treba porazgovarati sa takvom osobom i predočiti joj da je dobro da se na nivou razreda razgovara sa svima o tome kako to oni doživljavaju tu osobu sa slabostima uopšte", savetuje psiholog Aleksandra Janković i dodaje:
"Mnogi reaguju agresivno u odnosu na nekog ko ima manu, jer tako misle da će njihove mane biti sakrivene. Bez iskrene komunikacije, razgovora. Ako je teško da se nešto izgovori zapiši. Nek to prosto bude tema oko koje će se javno deliti mišljenje, što će zaštiti i tu osobu, a druga deca će takođe biti od koristi da izraze svoje slabosti."
"Mucao sam oduvek, ali kada sam ušao u pubertet to je postalo mnogo izraženije, a moji "drugari" iz razreda su to dočekali na nož. Počela su psihička maltretiranja, ali mi je, čini mi se, tada bilo draže da su bila fizička", priča A.K.
PESMA S POSVETOM
Svakog dana, iznova i iznova. U početku su to bile manje čarke, međutim, njima se to osladilo, pa su počeli i pesmice da smišljaju: "Naš se Muco u reči gubi, idi, Muco, pa se ubi!"
"Postao sam povučen i nisam želeo ni sa kim da razgovaram. Imao sam kompleks zbog svog "nedostatka" i mislio da ukoliko se izolujem da će oni zaboraviti na mene i naći novu žrtvu. Očajnički sam želeo da nađu novu žrtvu, iako sam znao da će taj neko proživljavati isto što i ja, ali nije me bilo briga, jer nisam mogao više to da podnesem", seća se naš sagovornik.
Nekada veseo i druželjubiv, postao je mračan i bez želje za životom. Odličan uspeh u školi počeo je da se kvari, a nastavnici nisu preduzimali ništa - barem je on tako mislio.
NASTUP KOJI ĆE PAMTITI
"Sećam se, trebalo je da naučimo napamet pesmu i da recitujemo pred odeljenjem za ocenu. Tada sam rešio da se neću osvrtati na provokacije, da ću, ma koliko mi bilo teško i ma koliko mucao, završiti pesmu do kraja kao da niko oko mene ne postoji", kaže A.K..
Izašao je, počeo je da recituje, krenule su šale, provokacije, dobacivanja. Kaže, najžalije mu je bilo to što nije imao podršku nikog iz razreda, svi su se smejali. Nastavnica je pokušala da utiša odeljenje, ali bezuspešno.
Počeo je da paniči, nije mogao da podnese toliki pritisak i onesvestio se. Probudio se u direktorovoj kancelariji, a roditelji su bili pored njega."Glas je počeo sve više da mi drhti, dlanovi su počeli da mi se znoje, a glava je htela da mi eksplodira. Poželeo sam da umrem, više nisam imao vazduha i onda mrak", priseća se A.K. dok mu se cakle oči.
"Majka je bila uplakana, a tatu sam čuo kako, bez daljeg odlaganja traži da budem ispisan iz škole. Napadao je direktora da je nesposoban, kako ne mogu bezobrazluku stati na put i zaštititi decu koja dele moju sudbinu", priseća se nemilog dana.
Kada je otišao kući, bio je svestan da je pred njim težak put, ali bio je svestan da mora da se izbori sa tim.
NOVI POČETAK
Promenio je školu, tamo je imao mnogo više uspeha. Pre svega, pravih drugova i drugarica, koji nisu ni primećivali da li muca ili ne. Bilo je teško, kako kaže, ali to mu je vratilo samopouzdanje. On danas skoro da ne muca, veoma retko.
Rešio je da ispriča svoju tužnu stranu priče kako bi podigao svest o problemu vršnjačkog nasilja.