SVE ZBOG VLASTI: Samo dva Nemanjića nisu ratovala sa braćom, očevima, rodbinom

Naš se čovek, kada traži mesta najvećeg nacionalnog ponosa poziva uglavnom na tri doba: Nemanjiće, Srpsku revoluciju (najpre na Prvi srpski ustanak) i ratove 1912-1920. Epoha "svetorodne loze" zauzima posebno mesto u panteonu patriotskih osećanja jer u odnosu na druga dva "sveta momenta", simboliše nešto više - periodu u kojoj se Srbija nije samo branila i brecala kao sitna riba, no doba kada je Srbija bila jaka, kada su je uvažavali.

Ipak, to doba nije bilo obojeno samo "svilom i kadifom", već i krvlju, neretko prolivenom među samim Srbima koji su se borili za ambicije ovog ili onog Nemanjića, za njihov apetit za vlašću. Pogleda li se epoha ove dinastije koja traje 205 godina, od 1166. do 1371 godine, od deset vladara, samo dvojica nisu ratovala sa rođacima oko prestola. Radoslav i Vladislav. Zanimljivo, obojica su bila vladari bez inicijative, povlađujući svaki svome tastu. U njihovo vreme Srbija nije pokazivala nameru da aktivno deluje u spoljnoj politici.

1. NEMANJA NA BRATA TIHOMIRA

Najmlađi sin slabo poznatog Zavide, srodnika vladarske kuće Vukanovića, imao je sreću da mu u posed pripadne posed oko Kuršumlije i Prokuplja i da kao takav zapadne za oko vizantijskom caru Manojlu Komninu. Nemanja je za cara bio važan jer je lako mogao da ometa saobraćajnicu koja je vezivala Singidon (Beograd) sa Nisom (Nišem), a dalje sa Serdikom (Sofijom) i Carigradom, tj. da se umeša u vizantijsko-mađarske sukobe i prijateljstva.

Jačajući kroz vreme, Nemanja se osilio do te mere da je podigao pobunu protiv vladara i brata, velikog župana Tihomira. Nije uspeo i bio je zarobljen kod Rasa, ali se izbavio (u žitiji stoji pomoću svetog Georgija, pa je u znak zahvalnosti podigao Đurđeve stupove na jedinom brdu koje je video iz zatvora) i ponovo pobunio.

Drugi put imao je uspeha i pobedio je vojsku brata Tihomira kod mesta Pantino na Kosovu. Poraženi vojnici su se podavili u Sitnici, a među njima i Tihomir. 

2. VUKAN NA BRATA STEFANA

Nedugo posle Nemanjine smrti, Vukan se podigao na vladara, opet brata, Stefana koji je presto nasledio iako nije bio prvorođeni sin (primogenitura je bila dominanta u srednjovekovnoj Evropi - vladara je nasleđivao prvi od zakonitih sinova). Do dvogodišnje vlasti došao je pomoću Mađara čiji je vazal postao i od tada, sve do 1918. mađarski vladari (od 1526. Habsburzi) imali su i titulu "srpskog kralja".

Uz bugarsku pomoć, Stefan je povratio Rašku, bratu je ostavio Zetu (do Vukanove smrti). Pomirenje se zbilo 1208, možda u selu Polumiru u dolini Ibra, kada je brat im Sava doneo mošti počivšeg Nemanje, tj. monaha Simeona.

3. DRAGUTIN PROTIV OCA UROŠA

Kao u Nemanjinom slučaju, tako je i naslednika Uroša Prvog (1243-1276) odredio poraz sa stranom silom. Uroš je probao da Mađarima otme Mačvu, ali je izgubio boj i slobodu. U zamenu za oslobođenje, Uroš je starijeg sina Dragutina oženio mađarskom princezom Katalinom, i na neki način obezbedio mesto prestolonaslednika pošto je Ugarska bila najjači sused Srbije.

Uroševe namere da centralizuje državu Dragutin nije prihvatao. Tražio je deo zemlje za sebe. Usledila je bitka kod Gackog 1276, Uroš je izgubio i otišao u monašku rizu, uzevši ime Simon. 

4. MILUTIN RATOVAO SA BRATOM, BRATANCEM I SINOM

Vladao je 39 godina, podigao je i pomogao otprilike isti broj crkava, manastira i bolnica, ženio se pet puta, utro put Srbiji da postane najjača na Balkanu i ratovao sa čak trojicom srodnika. 

Na vlast je došao pošto je brat Dragutin slomio nogu i nije mogao da efikasno nadzire vlastelu, ali uz sporazum po kome će ga naslediti Dragutinova deca. Dogovarajući brak sa Vizantijom (prva opcija je bila careva sestra koja je ostala udovica, a tek na kraju mlada Simonida), Milutin bi svoj rang uzdigao toliko visoko da bi obesmislio reputaciju Dragutinovg potomstva, zbog čega je izbio građanski rat (1301-1312).

Na kraju nije uspeo i priznao je Dragutinovom Vladislavu mesto prestolonaslednika. Međutim, u to vreme je vodio provizantijsku politiku, što vlastela nije htela, već rat. Novi konkurent postao je sin Stefan, pokrenut činjenicom da nije naslednik, ali i vlastelom. Pobuna je propala, Stefan navodno oslepljen i izgnan.

Uto, 1316. Dragutin je umro, što je Milutin iskoristio da zauzmnje deo njegove oblasti i da zatoči bratanca Vladislava i pogazi dogovor.

5. STEFAN (DEČANSKI) NAPAO BRATA, BRATA OD STRICA, A POTOM I SINA

Crkva za njega kaže "da ga je oslepeo otac, a ubio sin". Narod ga zove i Mratom, pogrešno ga mešajući sa svetim Martinom, sa kojim deli dan u kalendaru, a nadimak je dobio po crkvi koju je počeo da gradi, ali čiji završetak nije doživeo.

U trenutku Milutinove smrti, najbliži prestolu bio je njegov Konstantin. Stefan je ponudio da dele vlast, tj zemlju, što Konstantin nije prihvatio. Usledio je kratkotrajan rat i Stefanova pobeda. Jedan izvor kaže da je od lobanje polubratovljene Stefan napravio pehar, mada se u tako nešto sumnja, budući da su tu praksu primenjivali samo turkomanski narodi, čija je Zlatna Horda tada bila blizu Srbije, pa joj se lako mogla pripisati.

Pošto je eliminisao jednog kandidata, Stefan se ustremio na drugog. Njegov brat od strica Vladislav se oslobodio posle Milutinove smrti, ali nije uspeo da zavlada zemljom. Poražen je kod Rudnika.

Uroš je ratovao sa sinom, Milutin je ratovao sa sinom, a niz je nastavio i Stefan. Sukob sa sinom Dušanom kulminirao je posle bitke kod Velbužda, kada je vlastela tražila ekspanziju koju Stefan nije hteo. I dok je je prvi put Stefan pošao na Dušana, druga faza sukoba odigrala se na suprotan način; Dušan je Stefana zarobio i utamničio, posle čega je kralj preminuo.

6. UROŠ NEJAKI PROTIV STRICA

U stvari, desilo se naopako. Naslednik iznenada preminulog cara Dušana Silnog nije bio ni izbliza jak koliko otac, što je među prvima iskoristio Dušanov polubrat Simeon - Siniša. Simeon je pokrenuo vojsku kako bi oduzeo presto bratancu, ali bez ploda. Poražen, ostao je gospodar jugozapadnih delova nekadašnje Dušanove države gde se proglasio carem.