NEOBIČNA AVANTURA: Putevima Rimskih Imperatora! (FOTO/GALERIJA)

Zovem se Predrag Jelenić, imam 35 godina, skupljam salvete i volim sve što vole mladi! Šala mala, ko je čitao Mikijev almanah pre nekih dvadesetak godina skapiraće foru. Ja sam osoba koja voli motore, prirodu, istoriju, fotografiju, putovanja, ljude... Volim boemski da "popričam po jednu" sa drugarima i ljudima koje sretnem na putu... Otac jednog malog šalabajzera, muž... Trudim se da sve gledam pozitivno, nekad mi ide od ruke, nekad ne... I tako... Kakvog sam karaktera bolje neka drugi kažu pošto teško da iko može objektivno da priča o sebi.

Jeste, i biće ih još. Za sledeću godinu su prilično izvesne dve ture, opet prvenstveno u Srbiji. A ako "zakačim" i neku susednu zemlju utoliko bolje. Uvek nosim pasoš sa sobom, za svaki slučaj, nikad ne znam šta može da mi padne na pamet u trenutku. Putovanje motorom se umnogome razlikuje od putovanja bilo kojim drugim prevoznim sredstvom. Motor vam daje, odnosno pruža veliku slobodu. Možete da se parkirate bilo gde u naseljenom mestu, sa nekim motorima možete da siđete i van puta ako treba, uzbudljivije je od putovanja kolima, pogled sa motora je mnogo, mnogo bolji nego iz automobila, sam doživljaj putovanja je potpuno drugačiji...

Naravno, ima takav način putovanja ima i svoje nedostatke. Ono što mi je na turi "Putevima NOB-a" bio najveći problem je izloženost kiši, vozač na motoru je daleko ranjiviji od strane nesavesnih vozača, stvari koje nosite sa sobom morate pažljivo da birate i svedete na minimum itd. Ali sveukupno mislim da je motor za aktivan odmor i putovanje prava stvar, naročito tokom letnjeg perioda. Mogu i ovako da uporedim: kada putujete automobilom to je upravo to - putovanje, a kada putujete motorom - to je avantura. Neki motociklisti, kao ja na primer, ne gledam svoj motor kao na mašinu na kojoj mogu da zavrnem gas i da vozim brzo, već kao na vernog konja.

Tema ove ture bili su gradovi nastali u vreme kada su rimljani bili na ovim prostorima. Čak osamnaest cezara je rođeno na području Srbije, i ne znam da li ijedna zemlja može da se pohvali nečim sličnim.

Pre svih car Konstantin koji je rođen u niškom regionu. Rimski period sam objedinio sa praistorijskim posetivši Vinču i Lepenski vir. Utoliko pre što je u blizini rimskog grada Viminacijuma pronađen i mamut koji je tamo izložen tako da mi je to bio dobar "izgovor" da spojim u jednu reportažu ta dva perioda. Svi ovi lokaliteti su veoma vredni sa globalnog civilizacijskog, istorijskog i kulturnog aspekta, i predstavljaju jednu dalju istoriju.

Na ideju sam došao kada sam pogledao rutu koju je profesor Korać napravio. Organizaciono nisam imao šta da dodam, ruta je prilično jednosmerna i prati reke uglavnom, baš kako su rimljani dizali gradove. U to vreme reke su bili glavni putevi i orijentiri, pratite reku koja vodi do susednog grada, bilo da idete kopnom ili brodom. Jedino mozganje je bilo šta prvo da posetim u niškom regionu da ne "gubim" kilometre bespotrebno, samim tim vreme i novac. Vremenski se nisam ograničavao jer kada putujete na ovaj način, to jest radite fotoreportažu nikada ne možete predvideti šta se sve može desiti. Negde ostanete duže, negde kraće, negde sretnete neke ljude sa kojima popijete kafu, negde izgubite mnogo vremena dok ne nađete lokalitet koji tražite...

Uh, odande sam poneo mnogo utisaka, ali ne znam da li bih umeo sve adekvatno da ih prenesem. To je problem kada se previše oduševite nečim, i želite što više i bolje da dočarate svoj doživljaj nekome pa se u toj želji upetljate skroz.

Već sam bio jednom u poseti Viminacijumu pre nekoliko godina i kada sam pravio okvirni vremenski plan puta verovao sam da ću kratko ostati, možda jedno po podne. Ne zato što tamo nema šta da se vidi, naprotiv, već zato što mi je lokalitet poznat i već unapred sam znao za većinu fotografija kako ću ih napraviti. Međutim... Ono to je meni bilo novo je koloseum koji je u kompletnoj fazi rekonstrukcije, i sa druge strane ljudi koje sam upoznao a koji rade u Viminacijumu su fantastični i dozvolili su mi neograničen pristup raznim mestima zato što sam radio fotoreportažu. Čak sam ušao i u naučni centar u kom se pronađeni predmeti čiste, sortiraju, restauriraju i istražuju, a koji je zatvoren za posetioce.

Glavna zgrada, ili Domus, je fenomenalan i verujem da je verna kopija zdanja iz tog perioda. Kada sam obilazio iskopine imao sam sreću da sam baš u tom trenutku bio jedini u turi tako da smo devojka koja je radila kao vodič i ja bili solo. Što je bilo fenomenalno jer smo mogli i opušteno da pričamo o Viminacijumu, a Marija mi je dozvolila da se "na kvarno" provučem i fotografišem iskopine iznutra. Posle toga smo prošli kroz domus, i na kraju mesto gde se nalazi izložen mamut.

Trebate da vidite kako izgleda biblioteka koja me podseća na onu iz filmova o Indijani Džounsu i recimo konferencijska sala sa zvezdanim nebom koje je iscrtano pravim zlatom. Plafon je prilično visok tako da su zvezde bezbedne. Ne znam koliko je novca uloženo u ceo Viminacijum, iskopine i u izgradnju, verovatno mnogo, ali iskreno to meni nikada nije bilo merilo jer prava njegova vrednost je u energiji i ljudima koji tamo rade, i u onome što se tamo može videti. Mislim da ne moram posebno da naglašavam kolika je istorijska i kulturološka vrednost ovih nalazišta i koji turistički potencijal u toj ruti postoji na regionalnom nivou. Profesor Korać, sa kojim sam imao priliku i da se upoznam, je sa svojim timom uradio fantastičan posao. Sama činjenica da sam planirao u Viminacijumu da se zadržim jedno po podne a ostao skoro puna tri dana mnogo govori sama za sebe.

Izgleda da jesam, čini mi se da je to pravilo kada se putuje motorom. A propo one priče da je taj način putovanja jednak avanturi. Treći ili četvrti dan pojavio mi se problem na motoru. Dešavalo se da kada stanem na semaforu agregat štucne ili se jednostavno ugasi. I ranije je to bio slučaj ali veoma retko tako da nisam pridodavao neki poseban značaj tome.

Međutim, sada se to učestalo događalo, skoro svaki put kada stanem na neku raskrsnicu. Mislim da sam negde kod Kladova pozvao drugara u Beogradu da ga pitam za savet. Rekao mi je da je to kvar zbog kog može motor da me ostavi na putu u bilo kom trenutku, posle sto metara ili posle više hiljada kilometara. Uputio me je, ukoliko nastavim putovanje, na njegove veoma dobre drugare u Pirotu koji bi mi pomogli oko sređivanja kvara. Ipak sam odlučio da rizikujem i nastavim po planu tako da sam obišao Dijanu, Felix Romulijanu itd. da bih na kraju stigao u Pirot gde sam upoznao Žileta i Bokija. Vladan me je najavio i sve organizovao tako da dok mi je jedan sipao osveženje drugi je već krenuo da proverava motor.

Kasnije predveče smo otišli u kafanu gde sam ja mislio da će biti ćaskanje uz pićence koje se pretvorilo u celovečernje boemsko druženje uz starogradsku muziku. To veče je bilo fenomenalno, a Irena, Radmila, Bojan, Conka i Aleksandar su ljudi koji su učinili da vicevi o Piroćancima budu daleko od istine. Možda i ima takvih piroćanaca, ali ja ih nisam sreo. A upoznao sam i jednu planinarsku ekipu koju je Aleksandar vodio na planinarenje. Piroćanci su stvarno super ljudi.

Video sam se i sa drugarima koje sam pre nekoliko godina upoznao na skijanju u Bugarskoj. Ostali smo u kontaktu preko interneta, a sada je bila super prilika da se i vidimo posle toliko vremena. Sa Zoranom sam se video u Skoplju, a sa Feidonom u Tesalonikiju.

A desilo mi se i nešto što je noćna mora svakog motocikliste: da pukne guma. Velika sreća u nesreći da mi se to desilo u samom Solunu tako da mi je Feidon pomogao da odvezemo motor kod majstora. A čova je prava faca. Matori drag-racer koji se puno razume u motore, dao mi je i neke savete, a kada je skapirao da sam ja sam na putu pregledao mi je kompletno motor i malo doterao prednje kočnice da rade bolje. I to sve, sa novom unutrašnjom gumom i zamenom naplatio je 25 evra. Da li im je to regularna cena ili se "sažalio" nad jednim ludakom iz Srbije - ne znam.

Imao sam i jednu neprijatnost, ako mogu to tako da nazovem. Medijana u Nišu je zbog izgradnje zaštitnog svoda bila zatvorena za posetioce, što je super jer je lepo čuti i videti da se ulaže u očuvanje istorijskih spomenika. Međutim kada sam ih kontaktirao bio sam malo zatečen njihovim stavom. I ranije sam imao situacije u kojima su vodiči i obezbeđenje tražili neku vrstu potvrde ili odobrenje nadležnih službi za fotografisanje, recimo u Vinči i Dijani, ali to je sve proteklo u jednom vrlo jednostvanom i prijatnom razgovoru i dogovoru. I uvek sam dobio potvrdu i odobrenje, što je i normalno jer pišem o mestima gde sam bio. Ovde to nije bio slučaj, a stekao sam utisak kao da mi govore da bi oni meni činili uslugu time što bih ja pisao o Medijani. Pored svega najviše mi je zasmetao kraj razgovora u kom mi je momak govorio šta treba da napišem u svom tekstu. Naravno da nisam pristao.

Da, jesam. Tesaloniki nije bio u planu rute. Da me ljudi iz zavoda za zaštitu spomenika u Nišu nisu onoliko iznervirali verovatno se ne bih ni uputio ka Grčkoj. Toj odluci su doprineli i Boki i Aleksandar kada smo pričali u Pirotu. Kilometraža nije bila mala ali su mi rekli da su putevi većim delom odlični i široki tako da se brzo stiže do mora. Najavio sam se drugaru na kafi po njegovom izboru negde uz slanu vodu. Bio je oduševljen mojim dolaskom i ponudio se da mi bude vodič kroz grad i nalazišta.

Ceo dan smo proveli zajedno, a uveče smo zajedno išli u malu turu po gradu i na kraju otišli na večeru u stari deo u restoran sa tradicionalnom hranom. Sam Solun je ostavio čudan, ali i veoma pozitivan utisak. Definitivno grad koji ću ponovo posetiti. To je grad koji živi i razvija se preko dve hiljade godina. Gde god krenu da kopaju nešto, da li su to temelji za novu zgradu ili metro stanicu, uvek naiđu na neku iskopinu. Izgradnja metroa je u velikom problemu i suočava se sa konstantnim promenama upravo iz tog razloga. I pun je kontrasta. Recimo, forum koji sam posetio se nalazi okružen modernim stambenim zgradama, a muzej sa predmetima nađenim na tom lokalitetu se nalazi ispod zemlje, tačnije ispod temelja foruma. Feidon i ja smo u Oktakgon stigli možda dvatesetak minuta pred kraj radnog vremena tog nalazišta. Odmah sam startovao kustoskinju odakle dolazim, šta radim i čime se bavim ne bih li je odobrovoljio da malo duže ostane da bih ja mogao napraviti što više i što bolje fotografije.

Drug mi je posle ispričao da je učinila neverovatan presedan jer je ostala duže čak dvadesetak minuta po završetku radnog vremena, jer u Grčkoj kada se smena završi ključ je već u bravi. Ulice su ili veoma uske ili veoma široke, ali morate voditi računa gde god da vozite pošto seku jedni druge. I prosto mi je neverovatno da nisam video nijedan sudar, a još neverovatnije mi je da mene niko nije "pokupio".

Put je trajao trinaest dana. Nekako mi deluje taman, ali pred put je pretilo da krug bude kraći pre svega zbog finansija. Da mi nisu uskočili "Guevara moto shop" i Sanja i Boban iz "BMS - Boban moto sedišta" ova ruta bi bila mnogo kraća. A samim tim i ljudi koji su me pratili na ovom putu bili bi uskraćeni za neke priče i mnoge fotografije. I veliko hvala profesoru Mišku Koraću na svemu što je učinio i na ljude na koje me je uputio kako bi mi rad na reportaži bio što lakši.

Prešao sam oko 2.800 kilometara. Ako se uzme prosek pređenih kilometara dnevno to se ne čini mnogo. Realno gledano, i nije. Neki motociklisti prelaze po 1000 kilometara dnevno. Što je opet super, oni putuju tako jer uživaju u vožnji. Moje putovanje je drugačije jer volim da obilazim, posetim, da upoznam mesta i ljude, da gradim priču i pretvorim je u fotoreportažu, a sve to traži da se više vremena provede na nogama nego na motoru.

Svog vernog ata, tj. svoj motor volim i uživam u vožnji upravo zbog one slobode i doživljaja okruženja i prirode kroz koju se vozi. Utisci sa puta i dalje su isti kao što su bili četrnaesti dan po početku putovanja, i dalje fenomenalni. Naša nesretna zemlja, na žalost, ima prebogatu istoriju. Možda čak i najbogatiju u svetu jer skoro sve velike imperije su u nekom trenutku bile na prostoru današnje Srbije. Kažem "na žalost prebogatu istoriju" jer sam se setio reči sa predavanja profesorke Maje Volk: "U Srbiji imate scenarije na svakom ćošku, iz bilo koje epohe. Zamislite da živite u Švajcarskoj. Šta se tamo uzbudljivo dešava ili se ikada dešavalo?!" Naravno, nije to rekla u smislu da je ovde super, već upravo suprotno, ali i da to treba iskoristiti jer to jeste bogatstvo. Kulturno bogatstvo koje se uz dobru organizaciju i strategiju može pretvoriti i u nešto produktivno.

Naravno. Pre svega trebate znati makar okvirno koliko dana možete provesti na putu. Shodno tome pripremite dovoljnu količinu donjeg veša i majci, ipak je higijena najbitnija. Čistu odeću ja praktikujem da na putu menjam svaki treći dan. Treba voditi računa da se količina odeće zaista svede na minimum jer višak zauzima prostor koji se može iskoristiti za neke druge stvari, poput alata ili spreja za podmazivanje lanca. Prva pomoć je ionako obavezna tako da to ne treba posebno da naglašavam. Sa sobom uvek nosim šator i vreću za spavanje, jer nikada ne znam gde ću se u kom trenutku zadesiti, a i to omogućuje određenu autonomiju kada je lepo vreme.

Kišno odelo za motocikliste je pod "must have" i preporučujem da to uvek bude pri vrhu neke torbe i lako dostupno. Sveža pijaća voda je pod obavezno, bar jedan litar. To morate imati u svakom trenutku. Bez hrane se može dva tri dana i nije strašno ali bez vode je već problem. Svaki put kada stanem, iz bilo kog razloga, popijem tri gutljaja. Isključivo vode, nikada sokovi zato što oni imaju šećer u sebi tako da ćete ožedneti opet vrlo brzo. Kada se voda pije malo a češće onda čuvate organizam od dehidracije. Još jedna dobra strana je što vam se ne ide često u toalet. Hrana tokom vožnje se svodi na neke energetske grickalice, a tek kada stignem u neki smeštaj gde ću prespavati onda pojedem nešto konkretno i kuvano. Opet, u umerenim količinama, što zbog varenja što zbog boljeg odmora. Nije loše da kroz mesta koja prolazite kupite i malo svežeg voća koje pojedete uveče.

Ja sam imao tank torbu, dva bočna kofera, jedan repni, torbu sa šatorom, dušekom na naduvavanje i ručnom pumpom, i vreću za spavanje. S' tim što sam u repnom koferu držao samo ranac sa laptopom, fotoaparat, vodu i par energetskih grickalica. I nemojte se previše oslanjati na GPS. Bolje koristite mape i putokaze, a GPS po meni ima prednost samo u gradovima ukoliko treba da nađete određenu adresu.

Ukoliko vas je ovaj intervju zainteresovao, mnogo više fotografija, ali i izveštaja sa ovog puta, možete naći na zvaničnoj Facebook fan page.