NJIVE NATOPLJENE KRVLJU: Za Staro Gracko postoji samo jedna ŽETVA
U Starom Grackom je dan parastosa i okupljanja oko žrtava trenutak jedine istinske živosti, trenutak susreta sa saznanjem da se ovde radovalo, rađalo i radilo. Izgleda paradoksalno, ali izvan dana za sećanje na zlo sve izgleda kao fatalna depresija, u kojoj se život i okolina menjaju onoliko koliko Albanci kupuju imanja ili grade nove vile pored srpskih kuća i imanja u kojima rastu deca stradalih žetelaca.
Ima li smisla iznova ponavljati priču o zločinu, ima li smisla šesnaest godina na sprženoj travi jednog nestajućeg sela ispod table sa imenima žrtva ponavljati: pravda, istina i sloboda. Tu očajničku poziciju najteže podnose porodice žrtava i oni koji žive u selu Staro Gracko kod Lipljana na Kosovu i Metohiji.
"Teško meni, teško meni", nariče i "lomi" ruke juče Ljubica Živić, dok joj ćerku Zoricu odnose do kola hitne pomoći. Ljubica je na žetvi izgubila dva sina, Radovana i Jovicu, a ćerka joj nije dolazila od rata. Nije izdržala, ceo parastos je provela u ambulantnim kolima, piše Živojin Rakočević u Politici.
Tragedija obojila sudbinu celog sela
Malo je sredina koje su podelile sudbinu njegovih pojedinaca i retko se kolektivni udes mesta na takav način prelio u živote njegovih stanovnika. Nastalo dvadesetih godina prošlog veka na ledini, kao novi početak za građane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ovo mesto sa prostranim trgom i ulicama koje se stapaju u njega, trebalo je da znači raskid sa orijentom, sa zaštitnim zidovima, sa periodima ropstva i zla. Nastalo je da bude primer – otvorena sredina i mesto promene, a pretvorilo se u mesto zatvorenih domova i neprestanog sukoba s drugačijim životom i pogledima. Da li je mogućnost promene izazvala nekoga ili nešto da ovo selo ima dvadeset žrtava od 1999?
O ubistvu četrnaest žetelaca zna se svaki detalj, planovi i organizacija, zna se šta je grupa takozvane Oslobodilačke vojske Kosova pod imenom "Fortuna" kasnije planirala da uradi, znaju se imena, a "Politika" je pre dve godine objavila interne dokumente iz istrage i poverljiva dokumenta NATO-a. Istraga je, van svake sumnje, temeljno urađena, pa se na osnovu nje svakog trenutka može pokrenuti sudski proces. Iz tih dokumenata vidi se da su, još "sveže na terenu" i neopterećene uticajem političara i administracije, snage "Kfora" korektno istražile zločin. Uhapsili su 56 pripadnika OVK pod komandom Bega Šaćirija, ispitivali ih i, kako se u njihovim svedočenjima tvrdi, tukli ih i suočavali. Pušteni su, pa je svako na svojoj strani nastavio etničko čišćenje i sistematski progon i ubistva, posebno Srba zaposlenih u zdravstvu i institucijama.
Pomenuti komandant Šaćiri sve to piše, ispoveda i stavlja se nadređenima na raspolaganje za nove akcije. I tu je ključno pitanje: koga to zanima, kome su ti dokazi potrebni? Civilni deo međunarodne zajednice na brzinu pronalazi termine i metodologiju da sakrije, umanji i opravda zločine svojih saveznika. Dobar deo ove strategije razvija se pod uticajem straha od etničke sile i brutalnosti koju "borci za slobodu" odmah po povlačenju jugoslovenskih i srpskih snaga bezobzirno primenjuju na terenu. Čudno, ali taj strah ostao je do dan-danas jedna od najbitnijih spona takozvane "mlade kosovske demokratije" i velikih zapadnih sila. Spoj plemenske etničke brutalnosti i najveće svetske sile uništio je budućnost Kosova i ostavio bolne simbole zla poput ovog u selu Staro Gracko. Kasna žetva zbog ratnih dejstava i kišnog leta 1999. godine odnela je život četrnaest prostih seljaka. Mučili su ih, gazili traktorima, a fotografije njihovih unakaženih posmrtnih ostataka postavljaju ono večno, dosadno pitanje: kako je moguće da čovek drugom čoveku uradi ovako nešto?
A onda su došli političari i Bernar Kušner, administrator "Unmika", koji je uspostavio princip "razumljive osvete, jer su Albanci u prošlosti mnogo stradali i jer su rane sveže i bolne". Njegove ocene i pristup zlu zatrpali su seriju zločina i u mnogim slučajevima učinili gradove Kosova i Metohije etnički najčistijim sredinama u Evropi. Kušner i oni koji su ga poslali imali su vojne, policijske i administrativne snage da zaustave zlo i pozovu na promene svoje albanske štićenike – nisu to uradili. Nije to uradio niko posle njih, jer poziv na promenu znači da ćeš proći kao Staro Gracko. Niko to ne radi ni danas, jer da ima hrabrosti za promene, takozvani premijer Kosova Isa Mustafa bi makar odustao od otvaranja sezone žetve u selu Veliki Alaš. To selo je tu, blizu, tu je uhapšen, pa potom pušten Malzum Bitići, osumnjičen da je učestvovao u masakru žetelaca. Pre Mustafe je, osvežavajući i podržavajući istu bizarnu simboliku, to isto radio Hašim Tači i otvarao sezonu ubiranja hlebnog zrna po okolnim selima. Šta ih to privlači ovde? Za Staro Gracko postoji samo jedna Žetva.