Okolina me osuđuje jer ne želim da imam decu

"Biološki sat ti otkucava, kada ćeš početi da razmišljaš o deci?", da sam dobila dinar svaki put kada sam čula ovo pitanje, do sada bih bila milijarder. Zar je moguće da je to toliko strašno?

Imam 32 godine i ne želim decu. Ne smatram da imam neki sat koji otkucava i da me vreme sustiže. Moje vreme se ne vrti oko dece, nemam majčinski instinkt i ne vičem "ijaooo" svaki put kada vidim neku bebu.

Većina mojih prijateljica su u braku i imaju barem jedno dete. I ja sam srećna zbog njih, ako je to ono što njih čini srećnim. Ne smatram da sam sebična, samo jednostavno nemam želju da slušam dečji plač, da se brinem o njihovom obrazovanju, da li su u dobrom društvu, zašto nisu došli kući na vreme, i ostalo. Iz ovog razloga sam uglavnom i birala da budem u vezi sa muškarcima koji su već ostvareni na tom planu ili sa onima koji, kao i ja, ne žele da imaju potomstvo.

Mislim da bi mi najteže palo kada bi se moj partner u nekom trenutku predomislio. Kada bi mi rekao da ipak želi decu. Ja sam sigurna u to kako hoću da mi život izgleda, i za dete tu jednostavno nema mesta.

Uglavnom ljudi misle da sam karijerista, pa da iz tog razloga ne razmišljam o bebama, ali to nije slučaj. Ljudi zapravo moraju da nađu neki "veći" razlog, ne prihvataju da ja to prosto ne želim. Primećujem poglede osuđivanja kada se pokrene ta tema i trudim se da me ne pogađaju. Ipak, svaki put je sve teže. Da ne budem shvaćena pogrešno, ne pogađa me jer u podsvesti ipak želim da ljuljam kolevku, već zato što jedna lična stvar i lični izbor utiče na to kako me drugi doživljavaju.

Izgleda nije dovljno što sam dobra kao osoba, jer okolina prestaje da posmatra moje vrline a počinje da me gleda kao "onu koja neće da ima decu".

Ipak, ja svoj stav neću promeniti, pa kako bude...