BEŽALI SU AUTOPUTEM BRATSTVA-JEDINSTVA: "Otac je vozio glave prignute na vrata da ga kamen ne pogodi i ubije"
Jedan od najvećih zločina nad srpskim stanovništvom je, svakako, operacija "Oluja", u kojoj je proterano i ubijeno oko 250.000 ljudi. Narod koji je proživeo tu strašnu sudbinu se sa zebnjom seća dana davne 1995. godine.
"Sve je počelo neočekivano. Nije da se nisu očekivale nevolje, ali niko nije pomislio da će put od rodne kuće biti tako dug, a odsustvo od nje trajno. Na opasnost, koja se nad svima nadvija, je ukazivao i prelet hrvatskog borbenog aviona... Nije pucao, ali je preleteo previše nisko", započinje svoju ispovest Petar Živković za SrbijaDanas.com.
Ubrzo su se čule zlokobne vesti o padu Dalmacije, Like... Kordun nije tako brzo pao, ali je povlačenje zbog mogućnosti pada u okruženje bilo neizbežno. Morala se povlačiti vojska, pa i narod.
Pomešana osećanja
"Nekoliko porodica je krenulo zajedno i ubrzo smo postali deo duže, veće kolone. Sve je bilo nadrealno, a osećaj u duši je bio čudan. Neobična kombinacija uznemirenosti i neke čudne ukočenosti, suzdržanosti svih emocija", nastavlja Petar priču za naš sajt.
Kolona je polagano išla i došla do Žirovca, to je bila 'tačka preloma'. Traktori i prikolice sa ponesenom imovinom se ostavljaju.
"Neko je rekao da moramo ići napred da izbegnemo zarobljavanje. Neko vreme se povlačimo i strina je žedna zastala tražeći vodu. Dao sam joj flašu sa vodom i samo što je uzela tu flašu, u par minuta, ona je bila zarobljena! Na kraju je zarobljene oslobodila jedinica SVK koja je naišla. Obruč je probijen i svi smo krenuli dalje. Nakon toga smo prešli u Republiku Srpsku. Nisu svi bili te sreće. Neki su stradali na Žirovcu", priča Petar Živković, sagovornik SrbijaDanas.com.
Nakon noći provedene u izbegličkom centru vozom odlaze do Banjaluke i granice sa Srbijom. Opet nadrealna slika: reka ljudi čeka da uđe u Srbiju. Petar je bio razdvojen od oca za vreme bega, jer je on došao sa drugom kolonom. Ništa nisu znali jedni o drugima, i to je bilo ono najteže.
"Sa ocem smo se sreli u Beogradu. Nije znao da li smo živi i to mu je bio najteži period života. Isto važi za strica koji nije ništa znao o svojoj porodici. Uplašili su se da smo stradali sa onima koji su izgubili život na Žirovcu. Kolona mog oca je išla putem 'Bratstva i Jedinstva'. Bilo je dosta ironije u imenu tog autoputa", priča vidno potresen Petar.
Seća se priča svoga oca
Kolona koja je išla autoputem je bila izložena različitim napadima: od verbalnog vređanja do kamenovanja. Zbog kamenovanja mnogi su morali da se zaštite na sve moguće načine.
"Moj otac je vozio tako što je glavu naslonio uz metalni deo između prednjih i zadnjih vrata da ga kamen ne bi pogodio u slepoočnicu i usmrtio. Od kamenja su mnogi povređeni, a jedna žena je i smrtno stradala! To je bila trauma za njenu unuku i ćerku koju su tu ženu morali mrtvu voziti u automobilu i sahranjena je tek kad su prešli u Srbiju", sa zebnjom se seća naš sagovornik.
"Srdačan" ispraćaj krajiških Srba
Jedan od napadača je drvenom letvom svima koji su nailazili razbijao prednje vetrobransko staklo - šoferšajbnu. Moj otac je malo skrenuo prema njemu i izbegao udarac, ali mu je taj napadač otkinuo brisače. Nekima se desilo da im automobil ostane u kvaru i morali su da ga ostave, pa su ih drugi uzimali i prevezli do Srbije.
Tako je jednu porodicu povezao moj otac. Bio je to veoma "srdačan" ispraćaj krajiških Srba.
Novi početak
Od dolaska u Beograd počinje izbeglički život i problemi koje poznaju samo oni koji su bili proterani. Jedan deo izbeglih se snašao u Republici Srpskoj, deo se vratio u zavičaj, neki su potražili sreću u stranim zemljama, a najveći deo je ostao u Srbiji. Nije bilo lako ni jednoj od ovih grupa.
"Ipak, oni koji su preživeli 'Oluju' su opstali. Pripadnici mlađe generacije su završili škole i zajedno sa starijima se uključuju u borbu za svakodnevnim problemima. Ima u svemu tome inata, instinkta za samoodržanjem, svega pomalo, ali svi ti elementi čine nešto pozitivno što potiče od one božanske iskre u ljuskoj duši“, govori naš sagovornik pun nade.