OPOZICIJA I IZBEGLIČKA KRIZA U SRBIJI: Da komšiji Vučiću crkne krava
Realno, takva opasnost postoji. Nameće se pitanje šta to Vučić i vlada Srbije treba i mogu da urade da to spreče. Odgovor je: vrlo malo. Teorijski, postoje tri načina da se izbegne takav scenario, ali je problem što ni jedan od njih nije ili je veoma teško sprovodiv u praksi.
Prvi gledamo već godinu dana. Dovijajući se na razne načine, uz ogromne organizacione i finansijske napore, Srbija izbeglice koje uđu na njenu teritoriju „prosleđuje“ u susedne zemlje EU. Međutim, to sve manje „pije vodu“. Mađarska je podigla ogradu na granici, Hrvatska je pokazala da je (u slučaju ponovne navale izbeglica preko Srema) spremna da učini to isto, izbeglice nisu zainteresovane za Rumuniju (niti je Srbiji u interesu da kvari tradicionalno dobre odnose sa tom državom), a njihovo usmeravanje u Republiku Srpsku i BiH bilo bi ravno bacanju šibice u bure baruta. Čija eksplozija bi zahvatila i Srbiju.
VUČIĆ OBJASNIO: Ne želim da formiram vladu protiv koje bih sam bio
Pre desetak dana, u pokušaju da zasustave nekontrolisan dolazak izbeglica, Vučić i njegova vlada su na granicu sa Bugarskom i Makedonijom uputili dodatne policijske i vojne snage. U slučaju da izbeglice pristižu ovim tempom, dovoljno da se situacija koliko-toliko drži pod kontrolom. A to znači da broj izbeglica koje se nalaze na teritoriji Srbije ne bude veći od nekoliko hiljada. Međutim, ako se ponovi izbeglički talas iz jeseni prošle godine, kada je u Srbiju dnevno ulazilo i po šest- sadam hiljada ljudi sa Bliskog istoka, pokušaji nekoliko hiljada vojnika i policajaca da ih zaustave na „frontu“ širokom više stotina kilometara, na planinskom i šumovitom terenu, bili bi ravni pokušaju zaustavljanja vode iz rasušenog drvenog bureta.
Većina Vučićevih političkih protivnika, ali i neki njegovi koalicioni partneri (među kojima je najglasniji ruski tajkun i srpski političar Nenad Popović) zalažu se za primenu mađarskog modela. Oni smatraju da Srbija na granici treba podići betonsku i žičanu ogradu, koju će danonoćno čuvati vojska i policija.
Zagovornici ovog scenarija znaju da on nije izvodljiv, ali guslaju o njemu zato što im to guslanje kod većine građana Srbije, koji su opravdano zabrinuti zbog dolaska nezvanih gostiju sa Bliskog istoka, povećava popularnost.
A evo zašto nije izvodljiv, zašto se zagovaranje „mađarskog modela“ bez preterivanja može nazvati neodgovornim laprdanjem. Pod uslovom da odgovorno laprdanje uopšte postoji.
U Budimpešti je zvanično saopšteno da je postavljanje žice na 175 kilometara granice sa Srbijom koštalo oko 70 miliona evra. Dodatnih 20,6 miliona evra potrošeno je za izgradnju pograničnog zida, što ukupno iznosi 90,6 miliona evra, ili 518.000 evra po kilometru.
U vreme najvećeg izbegličkog talasa, na čuvanju postavljene ograde bilo je angažovano 7.000 mađarskih policajaca i vojnika. Granica između Makedonije i Srbije duga je 238 kilometara. Ako bi se primenio mađarski model, za podizanje „NATO ograde“ prema južnom susedu potrebno je 123 miliona i 300 hiljada evra. A da izbeglice ne bi sekle ili podizale ogradu, za njeno čuvanje potrebno je 9.520 policajaca i vojnika.
Zagrađivanje 360 kilometara srpsko-bugarske granice bi državni budžet olakšalo za novih 186 miliona i 500 hiljada evra, a za obezbeđenje žice trebalo bi angažovati 14.400 ljudi.
Naravno, ako ponovo „navale“ na evropski kontinent, a ne budu mogle preko makedonsko-srpske i bugarsko-srpske granice, izbeglice će prema Zapadnoj Evropi krenuti preko Kosova i Metohije i Crne Gore.
Administrativna linija sa KiM duga je 351 kilometar, pa bi za ograđivanje iste bila potrebna 182 miliona evra. Mada bi u ovom slučaju pare možda bile najmanji problem.
Ne treba isključiti mogućnost da bi se vlada u Prištini, Albanija i albanska mafija velikodušno javile da isfinansiraju čitav projekat. Jer, podizanjem te ograde Srbija bi se praktično odrekla južne pokrajine. Iza zida bi ostavila više od 130.000 Srba, Gračanicu i Pećku patrijaršiju. Čuvanje ograde od Bujanovca do Novog Pazara zahtevalo bi angažovanje dodatnih 14.040 ljudi.
Granica sa Crnom Gorom duga je 250 kilometara. To je novih 129 miliona i 500 hiljada evra i još 10.000 policajaca i vojnika. Ukupno, podizanje ograde od Dunava do tromeđe sa Crnom Gorom i BiH, Srbiju bi koštalo 621 milion i 300 hiljada evra, dok bi za njeno čuvanje, po mađarskim „standardima“, bilo neophodno angažovanje 47.960 vojnika i policajaca. I sve to pod uslovom da vlada Rumunije spreči prelazak izbeglica iz Bugarske preko
Dunava. Ali i da deo izbeglica koje preko Albanije, KiM i Crne Gore stignu u Istočnu Hercegovinu i Podrinje iz nekih razloga ne odluči da umesto preko Neretve i Bosne put prema Evropi nastavi preko Drine i Srbije.
Što bi Srbiju prinudilo da diže nove ograde. Najmanje po 100 kilometara ograde od Banatske Palanke, preko Vršačkih planina, prema Mađarskoj i još toliko od tromeđe i sela Kukurovići, niz Drinu, prema Višegradu i Bajinoj Bašti.
VUČIĆ UPUTIO TELEGRAM SAUČEŠĆA MERKELOVOJ: Srbija će uvek biti na strani Nemačke i nemačkog naroda
Za 200 kilometara nove ograde bilo bi potrebno još 103 miliona i 600 hiljada evra, kao i 20.000 policajaca i vojnika. Čime bi ukupni troškovi ograđivanja Srbije dostigli nešto manje od 725 miliona evra. Ali, to nije sve. Postavljanje ograde na granici Srbiju bi koštalo mnogo više nego što su potrošili Mađari. Jer, granica između Mađarske i Srbije ide kroz ravnicu. Granica Srbije prema južnim susedima uglavnom ide preko planinskog i šumom pokrivenog područja, što bi cenu njenog postavljanja sigurno „prebacilo“ preko 800 miliona evra.
Za obezbeđivanje tog „kineskog zida“ bilo bi potrebno angažovati ukupno 67.960 vojnika i policajaca. A Srbija ih ima samo 58.000. (Vojnika 33.000 i 25.000 policajaca.) Deset hiljada manje nego što bi joj bilo potrebno za čuvanje granice po „mađarskom modelu“. Pod uslovom da ni jedan policajac ne ostane da radi svakodnevne policijske poslove. I da ni jedan vojnik ne ostane da čuva i održava vojne objekte i tehniku.
Sve ovo pokazuje da je zaštita Srbije od izbeglica sa Bliskog istoka po mađarskom modelu neostvariva. U zavadi sa realnošću. Zato je dobro što Vučić i njegovi ministri za godinu dana koliko traje izbeglička kriza ni jednom nisu zapretili podizanjem ograde. Bila bi to pretnja praznom puškom. Zahvaljujući umerenim izjavama političara, korektnom odnosu prema izbeglicama i udarničkom radu „ispod žita“ na njihovom prebacivanju na Zapad, Srbija je iz dosadašnje priče o izbeglicama izašla sa najmanjom mogućom štetom. Zapad je uglavnom pokrio troškove, nije zabeležen ni jedan veći incident, imidž Srbije u svetu je poboljšan, a u zemlji se trenutno nalazi oko 3.000 izbeglica. Koje žele da nastave svoje putovanje.
Kad se sve navedeno uzme u obzir, a problem se sagledava odgovorno i realno, bez stranačke ostrašćenosti i želje da „komšiji Vučiću crkne krava“, pa nek to državu košta koliko košta, vlada Srbije i njen premijer se sa migrantskom krizom nose u granicama mogućeg. I zaslužuju podršku, a ne saplitanje insistiranjem na rešenjima koja su zabrinutim građanima Srbije lepa za oči i dušu, ali su neostvariva. Jer, ako se u Srbiji ulogori 50.000 ili 100.000 izbeglica iz Sirije, Avganistana, Iraka i drugih bliskoistočnih i afričkih zemalja, onda u problemu neće biti samo Vučićeva, već “krave“ sviju nas zajedno.