OTAC NIKA VUJIČIĆA: Školski drugari su ga ismevali, plakao je! Rešio je to i naterao ih da se izvine
Boris Vujičić, otac Nika Vujičića, najpoznatijeg motivacionog govornika na svetu, u intervjuu za "Telegraf" otkrio je pravu istinu o svom odrastanju u Srbiji i emigraciji u Australiju, izazovima sa kojima se suočavao kao roditelj deteta bez ekstremiteta, ali i o teškoj bolesti koja mu je dijagnostikovana i zbog koje nije bio u mogućnosti da ovog proleća poseti svoju domovinu. Naime, on je bio odlučan da zajedno sa Nikom u Srbiji promoviše svoju prvu knjigu "Moje savršeno nesavršeno dete", kada je saznao da ima rak pankreasa, jetre i pluća.
- Onkolog mi je dao mesec, do dva života, ali hvala bogu, još sam živ! Izgleda da On ima još neki plan za mene ovde. Koliko dugo, to samo On zna. Iz tog razloga nisam bio u mogućnosti da ovog aprila dođem u Srbiju. Za ubuduće, videću… U svakom slučaju, drago mi je da sam uspeo bar da napišem nešto o iskustvu odgajanja sina, Nika, u knjizi "Moje savršeno nesavršeno dete" i nadam se da će biti od koristi čitaocima – počinje svoju priču Boris, nijednog trenutka ne odajući utisak čoveka koji boluje od teške bolesti.
Svoje detinjstvo pamti kao "lepo i bezbrižno". Rastao je okružen ljubavlju, mada u teškim uslovima.
– Moji roditelji su bili siromašni i to je bio glavni razlog što su otišli u inostranstvo. Poslednju godinu, pre odlaska, proveo sam sa dedom i babom, jer su roditelji već bili otišli iz Jugoslavije. No, moram reći da mi je detinjstvo bilo bezbrižno i lepo, jer kao što to obično biva, sreća i nema mnogo veze sa bogatstvom. Odrastao sam okružen ljubavlju rođaka i prijatelja… Sećam se odlazaka na plažu, fudbala, dečjih uličnih igara… Sećam se i kako me je brat od tetke, u ono vreme gimnazijalac, vodio u Dom kulture na igranke, kako mi je puštao ploče. Nikada neću zaboraviti ni nedeljna popodneva sa sestrom od tetke, uz odvrnut radio sa kojeg su se čule makedonske pesme. Živeli smo u multinacionalnom selu u kojem se nikada nije gledalo "ko je čiji i kome pripada". Svi smo bili iskreni prijatelji, uživajući u onome što moja deca, sestrići i sestričine nikada nisu imali. Tome samo mogu da se dive i zavide, jer nešto tako nisu mogli da iskuse u Australiji, iako su živeli u izobilju! Jednom rečju, moje detinjstvo je bilo siromašno, ali lepo.
I vaša supruga Duška je sa ovih prostora…
– Moja supruga je poreklom Sremica, a ja Banaćanin. Upoznali smo se u crkvi, u koju smo oboje redovno odlazili u Melburnu. U njoj smo se i venčali. Duškina porodica je emigrirala u Australiju kada joj je bilo šest godina, i ona se skoro i ne seća rodnog mesta i života u Jugoslaviji. Skoro ceo život proveli smo u Australiji.
Nik u svojoj knjizi piše da “četiri meseca vi i Duška niste mogli da prihvatite da imate dete sa hendikepom”. Opišite iz vašeg ugla te prve teške momente kroz koje ste prolazili…
– Svaki mladi bračni par očekuje prvo novorođenče sa ushićenjem i radošću i niko i ne pomišlja da može nešto naopako da krene. Baš tako, sa radošću i ushićenjem i Duška i ja smo pripremali krevetac i sobu za Nika ne razmišljajući ni o čemu drugom. Doktorski pregledi, baš kao i snimci pokazivali su da je beba savršeno zdrava. Čak smo na vreme saznali i pol bebe, pa smo sobu opremili – u plavim tonovima. Onda razumete zašto je rođenje našeg prvenca Nika bez ruku i nogu došlo kao šok! Zapravo, ne njegovo rođenje, nego hendikep, koji smo otkrili. Svi smo bili zatečeni, uključujući i medicinsko osoblje… Nije bilo nikakvih nagoveštaja da se tako nešto može desiti.
Nik je često pričao o tome kako nije hteo da vam dozvoli da ga razmazite i da je imao običaj da se kao "džak pasulja" baca sa troseda i čelom podiže sa poda, kao i da je često, na vaše zaprepaštenje, umeo prilično energično da vozi skejt…
– On je uvek bio živahan, a pre svega je imao neodoljivu potrebu za samostalnošću. Moja reakcija na njegove odvažnosti bila je tipično roditeljska. Plašio sam se da se ne povredi, naročito ne tako da trajno ostane nesposoban. Uvek sam mu govorio da mu “ne treba više izazova u životu, nego što ih već ima”, i da posebno čuva kičmu! On je, istina, bio veoma pažljiv, i mogao sam da računam na njega. Kao i sva druga deca, međutim, dešavalo mu se da u zanosu igre sa ostalima, zaboravi na posledice, pa pokoji put i – pretera! No, hvala bogu, ništa se fatalno nije desilo.
Kako ste saznali da je Nik u desetoj godini pokušao da izvrši samoubistvo davljenjem u kadi, koje će kasnije podrobno opisati u svojoj knjizi?
– Bilo je to ovako… Naš mlađi sin Aron, rekao mi je da odem do Nika u sobu. Otišao sam, a onda je usledio novi šok. Nije mi ni na kraj pameti bilo da Niki pomišlja na samoubistvo. To mi je, međutim, bio nauk da, pre svega, bez obzira koliko mislimo da poznajemo svoju decu, uvek postoji mogućnost da oni nešto kriju od nas. Bilo je to upozorenje da treba više pažnje i ljubavi da posvetim deci. To je nešto što govorim svim roditeljima. Provodite vreme sa onima koje volite i svaki dan im iznova govorite da ih volite! Slušajte svoju decu i nađite im se u nevolji! Svi prolaze kroz krize, ali jako je važno da problemi ne ovladaju nama, i da se protiv njih borimo ljubavlju – prema Bogu, roditeljima, rođacima, prijateljima…
Opišite prvi put kada se Nik vratio iz škole, uplakan jer su ga maltretirali…
– Ne sećam se da je došao uplakan, ali znam da je pokušavao da ne ide u školu. Bio je mrzovoljan i stalno je tražio razloge za odsustvo sa časova… Na kraju smo zaključili da je pravi razlog ovoj apatiji, to što ga pojedinci ismejavaju zbog fizičkog izgleda, te smo ga posavetovali da ne treba zbog toga da izbegava školu, jer izolacijom neće sebe poštedeti uvreda. Ohrabrili smo ga da istupi sledeći put kada ga uvrede, i zamoli dotične da prestanu sa neumesnim ponašanjem. Posavetovali smo ga i da, ukoliko ne prestanu, prijavi dotične – dežurnom osoblju, ali i da se nikako ne izoluje iz društva. Naravno, objasnili smo mu i da ćemo, ako treba, otići sa njim u školu da se svi zajedno suočimo sa huliganima. Na veliko Nikovo iznenađenje, jedan od momaka, koji ga je vređao, na njegovu opasku da to ne radi više, izvinio se! Tako je Niki prebrodio tadašnju krizu.
Setite se najveće svađe koju ste imali sa Nikom
– Ne sećam se svađe, ali se sećam tenzije kada je hteo da ide u Južnu Afriku i to sa mlađim bratom. Bilo mi je teško da ih pustim, onako mlade i neiskusne, a same… I to u zemlju, koja je u tom momentu prolazila kroz teška politička previranja. No, majka je bila uz njih, i morao sam da popustim. Hvala bogu, vratili su se živi sa iskustvom koje im je promenilo poglede na svet. Iznenadilo ih je pre svega kako su ljudi tamo uprkos stravičnom siromaštvu ispunjeni i zadovoljni. To je nešto što na zapadu nisu mogli da vide. Baš takav stav ljudi podstakao ih je da im sa još više elana, motivacionim govorima pomognu.
A sećate li se trenutka kada ste na Nika bili najponosniji?
– Ima ih više. Prvo, kada je odlučno insistirao da ide u Južnu Afriku, zbog čega mu se i dan-danas divim. Drugo, kada je 2012. obišao Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Bilo mi je drago što je došao da obiđe svoj narod, i vrati im veru u Boga. Posebno sam bio dirnut interesom i podrškom, koju su mu pružili Novak Đoković, princ Aleksandar, princeza Katarina Karađorđević i patrijarh Irinej. Treći put sam bio posebno dirnut kada je 2014. bio u Vijetnamu gde je došlo da ga vidi i čuje – više od 35.000 ljudi!
Sa kakvom ste zebnjom iščekivali rođenje Nikove dece?
– Nakon iskustva koje smo prošli sa Nikom, razume se da smo trudnoću njegove supruge ispratili s posebnom pažnjom na lekarske preglede. Sve analize su pokazale da će sa decom biti sve u redu, tako da se nismo posebno brinuli. Oni koji su prošli iskustvo s porođajem, znaju da ništa nije, što bi naš narod rekao, “gotovo dok se ne završi”. No, hvala bogu, sve je ispalo kako treba i sa prvim, pa posle i sa drugim unučetom. Danas smo blagosloveni deka i baka. To mogu da razumeju samo oni koji su iskusili taj osećaj.
Da li je istina da Nik čuva cipele u ormanu zato što veruje u čuda?
– Da, istina je. O tome nisam imao pojma, dok nam jednom prilikom nije, onako uzgred, rekao. No, njegov život ne zavisi od toga. On je srećan onakav kakav jeste. Bog čini čudesa, i napravio je čudo od Nikijevog života! Od bespomoćnog čoveka, kakvog sam ga video prvog dana kada je stigao na svet, napravio je izvanrednog čoveka, kakav je danas! No, samo Bog zna šta nam je potrebno za život. Mi verujemo u živog svemogućeg Boga, u Hrista koji je činio čuda zapisana u Bibliji. Nema šta Bog ne može. U Bibliji lepo piše da "ako ištemo bilo šta od Boga, po volji Njegovoj biće nam dato".
Zašto Bog, ako nas voli dopušta da patimo?
– Ovo je pitanje koje se ne može dokučiti do srži. No, da možemo videti ljubav božju, možemo i to kroz Hrista koji je umro umesto nas da bismo mogli večno živeti. Dakle, Bog želi, i uvek je želeo da čovek večno i srećno živi! Razlog svih patnji je greh, koji leži u ljudskoj sebičnosti. Bog dopušta i daje nam prilike da iskusimo i uvidimo posledice greha i plodove dobrote i ljubavi, i da tako cenimo i izaberemo dobro i ljubav… Da nema svetlosti, nikada ne bismo znali šta je dan! Da samo dobro postoji, nikada ne bismo znali šta su greh, zlo, patnja i sotona.
U čemu vam je Nik najsličniji, a u čemu je bolji od vas? I šta je nasledio od majke?
– Najsličniji mi je u tome što nema tremu kada drži govore, i što voli investiranje u nekretnine i tržište… Ima nepogrešivu procenu da li će cene na tržištu skočiti ili pasti. No, moram priznati da me je istovremeno na oba polja i prevazišao! Od majke je, pak, nasledio duhovitost, i pozitivan pogled na svet!