Ovo mi je poslednje piće! Ozbiljno!

Sve je počelo prilično bezazleno, one noći kada mi je Marjan rekao da želi razvod. Samo zato što nismo mogli da imamo dece. Pri tom, ni dan danas nisam sigurna da je to bila moja zasluga – oboje smo odbijali da odemo na preglede.

Te noći sam otvorila neku zaboravljenu bocu vina i sipala čašu, da dođem sebi. Još dve čaše - da se oporavim, još tri – da odem od sebe i da sve zaboravim. Sutradan sam kupila viski, prekosutra votku... dlanom o dlan prošlo je 15 meseci i dvanaest dana.

Ne viđam se sa nekadašnjim prijateljima jer ili nisam svesna ničega ili ne žele da ih vide sa mnom ovakvom. Ostala sam bez posla jer sam zaspala ispred direktorkine kancelarije. Ostala sam i bez majke, umrla je od tuge gledajući me...

Petnaest meseci i dvanaest dana. Samoće, tuge, jada, nemoći i alkohola. Bez igde ikoga ko bi bio uz mene, ko bi me zagrlio, utešio, rekao mi da je sve u redu... Ne mogu više tako. Dajem sebi još tri dana oduška, da zaokružim na tih petnaest dana i tada ću popiti poslednje piće. Ozbiljno, zaklela sam se.