Skip to main content
Slavlje 9. novembra 1989. zbog pada Berlinskog zida

Pad Berlinskog zida: događaj koji je demokratiju spasao od samouništenja

Foto: Profimedia
Uz neizbežne konstatacije o "padu komunizma i kraju podele sveta na dva zavađena bloka", o "krahu komunističke tiranije nad istočnoevropskim narodima" i "reafirmaciji nemačke moći" prenebregava se i to da je ovaj događaj dao vetar u jedra apatičnom zapadnom modelu društvenog ustrojstva.

Devetog novembra 1989. počeo je simbolički konac Sovjetskog Saveza, njegovih satelita i ideoloških rođaka po Istočnoj Evropi. Taj je kraj počeo još u vreme Leonida Brežnjeva, u vreme ekonomske stagnacije SSSR-a koju je upravo on i izazvao, odbacujući ulaganja u poljoprivredu, stanogradnju i ekonomske reforme, a insistirajući na teškoj industriji i naoružanju, pokušavajući da se takmiči sa ekonomski daleko fleksibilnijim i moćnijim Zapadom.

Suštinski kraj Sovjetskog Saveza koji je stigao osamdesetih godina, a koji je Gorbačov, najmlađi "gensek" Komunističke partije SSSR prepoznao, no i neuspešno pokušao da prebrodi, doneo je i kraj svim onim zemljama koje su o toj velikoj državi zavisile, kako ekonomski, tako vojno, politički i ideološki. 

U, danas se pokazalo, naivnom uverenju da će Zapad oberučke prihvatiti potpuni detant, da će pomoći i razumeti SSSR, Gorbačov je pristao i na ujedinjenje dve Nemačke, Savezne i Demokratske. Pustio je Ernsta Honekera, svemoćnog šefa Istočne Nemačke, niz vodu u zamenu za usmeno obećanje da se NATO neće širiti na istok, zbrda-zdola je povukao ogromnu Zapadnu armijsku grupu, ostavljajući stotine hiljada ljudi bez hleba i krova nad glavom... 

No, šta su posledice pada Berlinskog zida, šta se to videlo i naslutilo prestankom njegove funkcije?

Stražari kod Branderburške kapije 1989.
Foto: Profimedia

 

1. JAKA NEMAČKA. Razdeljena između Sovjeta (DDR), te Francuske, Velike Britanije i SAD koje su 1949. od svojih okupacionih zona napravile Saveznu Republiku Nemačku, nacija koja je poražena 1945. se posle četiri i po desetleća ujedinila i postala ključna zemlja Evrope.

Upravo je taj novac šezdesetih godina i privukao stotine hiljada naših ljudi u Austriju, Švajcarsku, Nemačku...

SAD i zapadne joj saveznice upumpale su ogromne količine novca, što Maršalovim planom, što kasnijim aranžmanima u Zapadnu Nemačku kako bi privukle gladne oči onih iza Gvozdene zavese, ali i kako bi ubedili zapadne Evropljane šta čeka ljude u kapitalizmu, koji sjaj i raskoš će moći sebi da priušte. Ta su ulaganja bila utrošena kako bi se suzbila mogućnost da komunističke partije steknu veliku podršku sa zapadne strane linije koja je delila svet na dva bloka. 

Svesna svoje snage, Nemačka je, od 1990. ujedinjena, ucenila ostale članice Evropske ekonomske zajednice pred potpisivanje ugovora u Mastrihtu koji je zacementirao Evropsku uniju kakvu danas znamo. Ucena je glasila: "Priznajte samostalnost Slovenije i Hrvatske ili nećemo dati paraf na papir". Velika Britanija, Francuska i Italija, kao glavni partneri, pristali su na zahtev, EU je rođena, a SFR Jugoslavija osuđena na smrt. Ubrzo su i SAD priznale dve republike, kako im Evropa ne bi preotela nove balkanske države. 

Tako je pad ovog zida, simbola razdvajanja uzrokovanog politikom, doprineo i krahu "stare Juge", kako je sa setom zovu jedni, a "tamnice naroda", po rečima drugih. 

Železna slova SSSR
Foto: Profimedia

 

2. KRAJ KOMUNIZMA. Po značaju, ova stavka zaslužuje jedno od najvažnijih mesta u kratkoj istoriji 20. veka. Ugovor Rusije, Belorusije i Ukrajine iz 1922. postao je ništavan, umesto jedne zaživelo je 15 država, svi komunistički pokreti u svetu ostali su bez podrške, a narodi bivše supersile zapali su u tešku ekonomsku, duhovnu i demografsku krizu od koje se do danas nisu potpuno oporavili.

Zanimljivo, nisu samo stanovnici bivšeg Istoka dočekali teške, neizvesne dane padom komunizma. Oni su u zamenu za političke slobode izgubili materijalnu stabilnost i sigurnost, a dobili godine turbulencija, prepravljanja psihologije iz "obezbeđenog posla u službi jednog poslodavca (države) u konstantu utrku na tržištu".

Posledice, ali sporo, mic po mic, osećaju i žitelji nekih zapadnih zemalja gde se, korak po korak, ukidaju ustupci "države blagostanja", poput dotiranog zdravstva, školstva, prevoza, velikih penzija... Nemajući sa kim da se takmiči, zapadna država mogla je da ukine mnoge dotacije i da se približi modelu koji operiše u SAD. 

Propašću SSSR pojavila se praznina koju je popunio Zapad, koristeći bez pardona svaku priliku da napreduje, ovoga puta bez zadrške, bez potrebe za refleksijom. I dok su Poljska, Češka i Slovačka, a na poseban način i zemlje raspalog SSSR odmah krenule u tranziciju (prelazak na kapitalističku - tržišnu privredu i demokratsko političko uređenje), dotle su narodi Jugoslavije zaratili. Mešavina unutrašnjih nacionalizama i spoljnog mešanja bez promatranja zakrvili su republike i izazvali smrt preko 1oo.ooo ljudi, tragediju koja se i danas oseća u odnosima na Balkanu.

Posledica nemoći bankrotirale Rusije koja je u zamenu za kredite bila nemi posmatrač u UN i na svetskoj politici uopšte, bila je svemoć SAD i saveznika joj, koju su na svojoj koži osetili mnogi, a među njima i SR Jugoslavija. Nastao je jednopolan svet u kome nije bilo konkurenata, a time ni razloga za postojanje i poštovanje pravila. 

Zastave evropskih zemalja
Foto: Profimedia

 

3. DEMOKRATIJI JE UDAHNUT NOVI ŽIVOT. Uprkos poluvekovnoj propagandi koja je vladala na Zapadu da "žive u sistemu koji nudi slobodu mišljenja, govora, odlučivanja i biranja, te pravo na samostalnu potragu za srećom", iz decenije u deceniju izlaznost na izbore, to "najslobodarskije pravo", bila je sve manja. Ciklično odabiranje lidera, neretko neharizmatičnih, sivolikih, zasitilo je puk i činilo se da je demokratiji pretio kraj. Ne od spolja, ne od "zlih crvenih", već iznutra, implozijom.

Ipak, krah komunizma koji je, ispostavilo se, bio na daleko klimavijim nogama, oporavio je zapadne duše, dao novi život antičkom grčkom izumu. Zato je Frensis Fukujama, američki društveni analitičar,  slavodobitno uskliknuo: "Stigli smo do kraja vremena", aludirajući da je (američka) demokratija najsavršeniji, najuspešniji i krajnji društveni sistem, posle kog nema dalje.

Doduše, tako se i činilo nekih desetinu godina, dok je Zapad koristio priliku da sam uređuje svetsku pozornicu. No, čini se, problem je bio upravo onaj koji je u temelju teorije savremene demokratije i kapitalizma, da je "konkurencija nužan podsticaj za bolje". Krahom komunizma nije bilo ideoloških i ekonomskih takmaca i jedini igrač se uljuljkao, osamljen na vrhu. 

Sve dok nisu registrovana tri fenomena: jačanje Kine, oporavak Rusije i 11. septembar, posle kog se deo Zapada zapitao: "Otkud to da nas napadaju kad nudimo najbolje".

A sve je počelo 9. novembra 1989. godine. Nepažljivom izjavom Gintera Šabovskog i srećnom reakcijom Haralda Jegera.

+ Pošalji komentar 0 Pogledaj sve komentare

SD svet

SD kosovo

SD info

SD hronika

SD sirija

SD naoružanje

SD region

SD vojvodina

SD beograd

SD društvo

SD drug nije meta

Vremenska prognoza
Clear sky
21 Beograd