JEZIVA ISPOVEST KANIBALA: "Ljudske grudi su najukusnije meso koje sam probao"
Devetog febuara 1874. godine šestorica muškaraca krenula su u Montrouz, mesto na obodu Stenovitih planina sa nadom da će se obogatiti. Kupili su zalihe hrane i krenuli ka Ganisonu, gde je navodno bilo mnogo zlata. Ipak, jedan od njih je u aprilu izneo neverovatno priznanje.
Mučeni glađu, on i njegovi saputnici počeli su da jedu jedni druge!
Uprkos tome što je prvobitno opovrgavao pribegavanje kanibalizmu, Peker je ipak priznao: - Ljudske grudi su najslađe meso koje sam ikad probao.
On je najpre tvrdio da su ga ostavili saputnici i da je preživeo tako što je jeo latice ruže. Međutim njegova uhranjenost i količina gotovog novca koji je imao kod sebe govorili su drugačije, pa su ljudi iz agencije posumnjali u priču da je jeo samo smolu i cveće.
Prvo priznanje je imao u maju, ali je negirao da je bilo koga ubio, piše Dejli mejl.
- Starac Svon je prvi umro, a pojelo ga je ostalih pet osoba otprilike 10 dana otkako smo otvorili kamp. Pet ili šest dana kasnije, umro je i Hamfri, pa je i on pojeden. Kod sebe je on imao oko 133 dolara - rekao je Peker generalu Adamu.
Peker je tvrdio da je našao novčanik i da je samo uzeo novac.
- Nakon nekog vremena, dok sam ja nosio drva za potpalu, Bučer je takođe nesrećnim slučajem poginuo, pa je i on pojeden. Tada je Bel upucao "Kaliforniju" Svonovim pištoljem, a ja sam ubio Bela. Upucao sam ga, a onda sam prekrio ostatke, a sa sobom sam uzeo veliki komad - pričao je Peker.
Odmah nakon priznanja, on je uhapšen i poslat u zatvor u Saguačeu.
Tela žrtava otkrio je tek u avgustu novinar magazina "Harpers vikli" Džon A. Rendolf. Obdukcija tela nije pokazala da je verzija koju je Peker ispričao istinita.
Ipak, pre nego što je istraga završena, Peker je podmitio zatvorskog čuvara i pobegao je od pravde. U bekstvu je bio sve do 1. marta 1883. godine, kada je otkriven u Čejenu, gde je živeo pod lažnim imenom Džon Švarce.
Nekoliko dana kasnije, imao je još detaljnije priznanje generalu Adamsu, ali je još uvek negirao ubistva.
Tvrdio je da su u kamp krenuli sa dovoljno hrane za sedam dana, ali su nakon deset dana bili odsečeni od sveta posle oluje, pa su morali da se hrane laticama ruže i smolom.
Mučni detalji tek su sledili.
- Jednog jutra sam riđbradog Bela zatekao sluđenog pored vatre, kako peče komad mesa. Meso je isekao sa noge nemačkog kasapina Milera, čije je telo ležalo niz potok, sa lobanjom razbijenom sekirom - rekao je Peker.
Prema njegovom svedočenju, još trojica su ležala nedaleko od vatre.
- Kada me je video, Bel je podigao sekiru i krenuo ka meni, ali sam ga upucao u stomak. Pao je licem na dole, a sekira mu je ispala. Zgrabio sam sekiru i udario ga u glavu - rekao je Peker.
On je tada prekrio tela žrtava, ali je uzeo jedan komad mesa.
- Napravio sam novu vatru, ispekao sam meso i pojeo ga. Svakog dana sam pokušavao da pobegnem odatle, ali nisam uspevao, pa sam živeo na mesu tih ljudi tokom većeg dela od tih šest dana - rekao je on.
Pekeru je suđeno u aprilu 1883. godine u Lejk Sitiju u okrugu Hinsdejl. Proglašen je mrtvim i osuđen na smrt. Kasnije je suđenje ponovljeno, pa je dobio 40 godina robije.