PRIČE SA SVETSKOG PRVENSTVA: Mi već znamo ko je osvojio Mundijal

Panika i strepnja čitavog Brazila i svih čelnika Fife zbog mogućeg organizacionog fijaska pred početak Mundijala 2014. pokazale su se opravdanim. Pitanje je ko bi pratio završnicu fudbalskog nadmetanja da dobrodušni Banaćani nisu odlučili da Svetsko prvenstvo u šorama organizuju proteklog vikenda (5. i 6. jula). Tako u šali govore Tomaševčani, domaćini takmičenja u banatskom bejzbolu (ili je bejzbol američka verzija šora?). I dodaju da bi 13. jula na finalu u Riju čuvena Marakana bila prazna. Kažu, svi bi gledali ŠORE u njihovom malom selu Tomaševcu, na još manjem terenu koji je nekada bio igralište vrtića!

Rekli smo vam da znamo ko je Svetski šampion - to je ekipa "Čoke" iz južnog dela sela domaćina. Oni su nakon dvodnevnog nadmetanja bili najbolji u konkurenciji 10 ekipa. Ako i dalje ne shvatate u čemu su to prvaci možda će vam pomoći ako vam kažemo da je to stara banatska, čobanska i militarska igra nalik bejzbolu. Samo što se palicom ne udara, već "šora" lopta, a igrači ne trče već "begaju". I ne ide se od baze do baze, već šmekerski i švalerski - od "cure" do "cure". Igra se sat vremena, deset na deset, jedna ekipa napada, a druga je u odbrani. Ili, ispravnije rečeno, u "keči" je - jer "keča" iliti hvata krpenjaču.

"Čoke" su rezultatom 16:9 u finalu pobedile ekipu "Marijeva" koja je takođe iz sela domaćina, samo iz suprotnog, severnog dela. To su nazivi dva mesta čijim spajanjem je nastao Tomaševac koji je dobio ime po grofu Tamašu, zemljoposedniku, ili po reci koja tu protiče - Tamišu. Mi ćemo ipak zaključiti da je selo dobilo naziv po čuvenom lokalnom birc-majstoru i zavodniku - Tomi Ševcu!

Jer, u Tomaševcu ima dosta legendi koje u svojoj fantastičnosti koketiraju između istine i šale. Takva je i pričao o odlasku idvorskog naučnika Mihajla Pupina u SAD gde je pokazao novim prijateljima kako se igraju šore, a ovi od toga napraviše nacionalni im bejzbol. Slične su sve legende, nikad ne znaš šta je istina, a šta ne. Šta je preuveličano, a koliko važnih stvari još nije ispričano. Dogovorimo se zato da verujemo u Pupinov uticaj na Amere - ako je to neistina bar je bajkovita i šeretska.

Meštani banatskog sela kažu da su se Čoke i Marijevo "digli na palice" zbog toga što su oni nastavljači vojničke tradicije predaka. Do sredine druge polovine XIX veka tu je bila Banatska vojna granica - brana između hrišćanskog i islamskog sveta, između Osmanskog carstva i Habzburške monarhije. Istorijski je podatak da je odred srpskih graničara od oko 300 ljudi, pod komandom kapetana Đorđa Radivojevića, izginuo braneći da Turci pređu most preko Tamiša, praveći tako odstupnicu austrougarskoj vojsci u povlačenju. To je legenda o banatskih 300 ili banatskim Termopilima!

Stoga se Tomaševac nedavno proglasio za prestonicu banatskih militara. Meštani možda više nemaju naviku da uvek u nekom džepu imaju "brisu", mali nož, ali zato znaju da se dohvate palice i s njom reše neke "nesuglasice" između severnog i južnog dela. Šoračke, naravno, jer u žestokim sportskim duelima palice miruju samo kad se takmičari svađaju (nije zabranjeno, često se "upražnjuje" kao tuče u hokeju). I što je najvažnije - "treće poluvreme" je uzbudljivo kao i u Brazilu. Nema karnevala u Riju, ali se fino veseli - banaćanski, uz rakiju, vino, pivo i pesmu. A bome i uz rokenrol - ni duh grupe "Goblini" koji su pre desetak dana nastupili na TLO festu nije "iščezao" iz Tomaševca, a posle finala je održan još jedan gitarski koncert.

Imaju oni i legendu o lokalnom poštaru Miši Sijanu koji je uradio stvar za Riplija - dao je dva gola iz kornera na jednoj fudbalskoj utakmici, jedan levom, a drugi desnom nogom! Ko je to još uspeo, na celom svetu?

Da se vratimo Mundijalu. Iako neupućenima ovo takmičenje verovatno deluje mizerno, sami učesnici mu pridaju veliki značaj. Nije mala stvar biti svetski prvak ili pobediti komšijsko selo na Prvenstvu sveta! Pored domaćina, učestvovale su ekipe iz susednog Orlovata, Novog Sada, Bele Crkve, Pančeva, Kikinde, Žablja, kao i gosti iz rumunskog, ali srpskog pravoslavnog sela Radmina (da prvenstvo može da se zove međunarodnim, a ostatku sveta niko nije kriv što ne zna šta propušta).

U 14 godina igranja Svetskog prvenstva u banatskim šorama ovo je tek treći put da se u finalu sastaju domaće ekipe (kao i u fudbalu, danas ceo svet zna da igra šore). "Čoke" su do ove godine bile šoračka verzija fudbalske reprezentacije Urugvaja. Osvojili su prvi Mundijal i do nedavno nisu više bili na krovu sveta. Iako uvek favoriti, nisu prečesto bili u najužem krugu pretendenata za osvajanje trofeja. Tako je bilo i ove godine, ali desilo se da je pobedio tim i ekipni duh (a ni toga baš previše nisu imali u ranijim godinama).

Dogodilo se da glavnu ulogu na šoračkom terenu u 2014. ne vodi podbacivač koji je obično "pravo đubre" jer mu je cilj da "zafrkne" udarača tako što će mu "zavrtati" lopticu i provocirati ga. Ni udarači nisu bili najveće "baje" na terenu - nije bilo previše razornih "šoranja" koja idu preko zida nesrećnog komšije čija je kuća na kraju terena. Nesrećnog jer su mu šorači na prošlim takmičenjima lomili crepove na krovu i naterali ga da zazida prozore na kući.

Glavnu reč je ove godine vodio "Tim"! "Čoke" su u svim utakmicama odigrale savršenu odbranu, a pogotovu u meču za polufinale protiv "večitog rivala" i favorita, ekipe "Orlova" iz susednog Orlovata - prošlogodišnjih prvaka. Njima nije pomoglo što su u tim vratili starije, legendarne igrače (možda im je to i odmoglo). "Čoke" su bile neumoljive i svih 60 minuta su igrale isto - ne preterano furiozno, ali konstantno čvrsto.

Bolju odbranu od čokanske videli smo samo na jednoj utakmici - u polufinalu između "Bećara" iz Novog Sada i tomaševačkog "Marijeva". Domaćini su uprkos žestokim napadima Novosađana uspeli da odbrane svoje "cure". Međutim, u finalu im je u nekoliko situacija (bezazlenijih od onih u polufinalu) popustila koncentracija, a "Čoke" su konstantnošću u igri uspele da nadoknade zaostatak od 8:1 i da preokrenu do 16:9. Neprestano su se bodrili i čini se da su stalno verovali da mogu da pobede. A verovali su i u svoje saigrače! Iako su za protivnika imali ekipu koja je uz Orlovat najčešće osvajala Mundijal.

Komentator je preko razglasa javljao rezultat finala u šorama, ali i onog vimbldonskog između Federera i šampiona Đokovića koje se igralo u isto vreme. Neko u publici se u šali zapitao da li u tom trenutku i u Londonu spiker radi isto i javlja kakvo je stanje na hramu šoračkog sporta u Tomaševcu. Kad smo se već dogovorili da verujemo u legende, zašto da ne verujemo i u ovu priču?

I na kraju, ispunićemo želju Tomaševčana - nećemo vam otkriti gde se nalazi njihovo selo. Ako bismo vam rekli da je Tomaševac mesto u srcu Banata nedaleko od Zrenjanina, a na samo sat vremena vožnje od Beograda, onda ćete svi pohrliti tamo. Da uživate u pecanju pored Tamiša, mirnom huku starih lipa i vrba, klepetanju roda, šepurenju gusaka, labudova, krava i čobanskih pasa - pulina. Tomaševčani će morati da opravdaju epitet dobrih domaćina i da vas ugoste kao rođene. Kako kažu, bolje im je da sve ostane mirno, tiho i anonimno, kako bi putnici namernici koji tamo slučajno zalutaju mogli i dalje da se čude zašto nikada nisu čuli za takav raj na zemlji!

Sergej Komnenić