fbpx
Skip to main content
Akcija Oluja

PROTERALI SU NAS IZ DOMOVA: "Glad je bila najgora, sećam se da je komšija doneo paradajz..."

Foto: Profimedia
"Sve uspomene su nam ostale tamo. Nismo sa sobom poneli ni jednu sliku, a kažu za nas da smo izbeglice, što me jako zaboli, jer mi smo proterani iz svojih domova, nismo se iselili zato što smo to hteli", počinje Mira R. za Srbiju Danas koja je sa roditeljima prebegla u Srbiju za vreme akcije Oluja.

Ona je tada imala samo 14 godina, i na početku nije znala šta se dešava iako joj je otac svake druge nedelje odlazio na položaj.

"Živela sam na Udbini, blizu Plitvičkih jezera to je ustvari Lika. I pre nego što je počela Oluja osećala se napetost. Otac je svake dve nedelje išao na to neko ratište. Jednostavno, čuvali su položaj", kaže ona.

Krenuli su na sam dan početka akcije "Oluja" i nisu ni slutili da se nikad neće vratiti.

"Odatle smo krenuli baš kad je počela akcija Oluja, tog 04. avgusta. Tata je bio na položaju, a mama, sestra i ja smo bile u stanu. Nama su prvo rekli da idemo na jednu noć u obližnju šumu da se sklonimo i da ćemo se vratiti. Međutim, komšija nas je odvezao kod dede na selo koje je bilo 7 kilometara udaljeno od mesta gde smo živeli. Kako smo  tad krenuli, nikada se nismo ni vratili. Sve smo išli dalje i dalje, napred i napred ka Srbiji preko Bosne. Nismo poneli ništa sa sobom, nijednu uspomenu, nijednu sliku, sve je ostalo tamo", objašnjava Mira.

Na put za Srbiju krenuli su kao i većina Srba traktorom, a putovanje joj je kako kaže bilo najstrašnije noću.

"Putovali smo traktorom, osam dana pod vedrim nebom. Otac nam se pridružio trećeg dana našeg puta. Moj deda nije znao da vozi traktor, pa je poveo komšiju sa sobom, ali komšija je bio slabovid. Sećam se da mi je najstrašnije bilo noću po krivinama. Preko dana je bilo pakleno vruće, a traktor kojim smo putovali nije imao ceradu. Lice mi je nakon tih osam dana puta  izgorelo, jer smo se štitili samo odećom", prića Mira za portal SrbijaDanas.com

Glad im je bila najgora jer sa sobom nisu imali ni koricu hleba. Mira nam je ispričala kako je to izgledalo iz perspektive jednog deteta:

"Hranu nismo imali sa sobom, već su se ljudi organizovali usput i davali nam. Sećam se da smo stajali u redu za hleb, a oni ti bacaju dok se ti boriš da uhvatiš kako bi posle imao nešto da jedeš, jer ništa nismo poneli. Bilo je strašno, jer je glad najgora".

Kad su došli u Beograd smestili su se kod rođaka kod kojih su ostali sve dok nisu kupili nešto svoje:

"Sećam se još, kad smo tek stigli ovde, jedan komšija od rođaka doneo nam je gajbu punu paradajza, čemu smo se mi deca radovali", kaže Mira.

Pročitajte i:

+ Pošalji komentar 0 Pogledaj sve komentare

SD info

SD kosovo

SD hronika

SD svet

SD sirija

SD naoružanje

SD region

SD vojvodina

SD srpska istorija

SD beograd

SD društvo

Vremenska prognoza
Slaba kiša
4 Beograd