PUTEVIMA NOB-a: Motorom kroz Ex-SFRJ!

Molim te predstavi se malo čitaocima Srbija danas i reci nam nešto o sebi:

Pre svega veliki pozdrav vašoj redakciji i vašim čitaocima. Zovem se Predrag Jelenić, u medijima sam od 2001. počevši kao montažer na televiziji Politika.  Interesovanje za snimanje i fotografiju javilo mi se tokom studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i prema dokumentarizmu. Prva fotoreportaža na kojoj sam radio kao fotograf je "Adrese mrtvih" za Deutche Presse Agentur, mislim da je to bilo u aprilu ili maju 2010. godine

Kada si prvi put seo na neki motor i šta te je privuklo da to uradiš?

Iskreno, motor sam kupio iz nužde. U vreme kada sam radio na dva mesta, jedno u samom centru Beograda i drugo u privatnoj produkciji u Rakovici, most Gazela je bio u fazi osvežavanja dok most preko Ade još uvek nije bio pušten u promet. Sedeci u autobusu GSP-a dok je on stajao u koloni gledao sam ljude na skuterima i motorima kako prolaze. U tom trenutku mi se činilo da je manji motor za prevoz po gradu idealno rešenje. Ne plaćate parking, manje trošite para na prevoz jer je jefitnije voziti se motorom od 125 kubika nego plaćati kartu gradskog prevoza, da ne pričamo o komforu i uštedi vremena, a i živaca. Kasnije, nužda je prerasla u ljubav prema motociklizmu tako da sam kupio veći i jači motor... Zvuči kao kliše ali je zaista tako - Sve je dalje krenulo svojim tokom.

Odakle ti ideja za ovu vrstu putopisa?

Ideja je nastala iz želje koju imam od malena, još od osnovne škole kada sam video fotografiju spomenika na Kozari u udžbeniku za osnovnu školu. Delovao je zaista monumentalno, a posle sam video da to nije jedini spomenik tih dimenzija i da se nalaze u celoj tadašnjoj SFRJ. Sećam se da mi je prošlo kroz glavu da bih voleo sve da ih obiđem. Međutim, došle su devedesete, onda dvehiljadite u kojima nije bilo rata ali se i dalje osećala tenzija. Krajem prošle i početkom ove godine mi je prošlo kroz glavu da bi možda sada bilo pravo vreme da to uradim, i to na motoru. Isprva sam hteo samo da obiđem te spomenike i fotografišem ih za sebe, ali kasnije dok sam se pripremao za put sinula mi je ideja da bih možda mogao da uradim neku vrstu fotoreportaže u realnom vremenu da i ostali vide kuda idem i gde sam se zadržao. I naravno, da vide koja su moja iskustva sa putovanja iz dana u dan. Oni koji me poznaju znaju da sam apolitična osoba i da sam na ovaj put krenuo bez ideje da promovišem bilo kakvu ideologiju, politički ili nacionalistički stav. Sve što sam video preneo sam kroz prizmu subjektivnog doživljaja mesta u kojima sam bio, ljudi koje sam upoznao i spomenika koje sam video.

Na koji način si izabrao rutu, tj. šta su bili glavni faktori prilikom izbora putovanja?

Pre svega spomenici. Imao sam samo mesta u kojima su se nalazili i to sam zabeležio na karti. Da, na karti, i to onoj od papira. GPS je dobra stvar da vas "provuče" kroz urbana mesta, ali između gradova karta i putokazi su sve što vam je potrebno. A i karta vas tera da malo više posmatrate svet kroz koji prolazite tako da je to dodatna prednost. GPS uređaj vam pokazuje samo najbližu okolinu dok papirna karta na tank-torbi koja je nakačena na rezervoar motora vam omogućava da bez stajanja planirate i alternativne rute. Uz pomoć interneta sam napravio spisak spomenika i mesta u kojima se nalaze, i uz pomoć tog spiska sam pravio okvirnu rutu u smislu koji grad i mesto ću prvo posetiti, posle njega plan za drugi, itd.

Mesec dana pred moj polazak bile su one velike poplave u regionu tako da sam morao dobro da se raspitam i oko prohodnosti puteva. Srećom, sve informacije su mogle da se nađu na internetu, preko facebook-a, twitter-a i web strana regionalnih Auto-moto saveza. Dešavalo se da na drumu u toku vožnje promenim pravac iz nekog razloga. Jednom me je provala oblaka po kojoj sam vozio skoro 150 kilometara naterala da, umesto ka Tjentištu, na raskrsnici pri izlasku iz Gackog nastavim u suprotnom pravcu ka Bileći i dalje ka Nikšiću. Pre toga zbog neočekivanog zadržavanja u Makarskoj sam odustao od posete Partizanskom groblju u Mostaru na samo 5 kilometara od grada i produžio ka Nevesinju.

Jednostavno sam se prepustio osećaju i trenutku da me vode do sledeće tačke. Pre polaska odlučio sam se da prvo posetim Hrvatsku zato što je to bio početak putovanja i to je period kada sam najodmorniji. Samim tim i najsposobniji za vožnju. Zatim je plan bio da uđem u Bosnu i Hercegovinu, onda produžim ka Hrvatskom primorju, potom pre ulaska u Crnu Goru opet da posetim BiH, i na kraju po ponovnom ulasku Crnu Goru da se vratim u Srbiju. Ideja je bila da napravim krug kako bih uštedeo na vremenu, ali i na novcu. Po prvobitnom planu taj krug je trebao biti oko 1700 kilometara ali iz raznih razloga, a najviše kiše koja me je često pratila, na kraju sam put završio sa pređenih 3024 kilometara.

Kako je izgledalo putovanje iz tvoje perspektive?

Fenomenalno. I jako dinamično. Čak i kiša koja me je često pratila nije pokvarila taj pozitivan osećaj. Možda je čak i malo doprinela da bude još dinamičnije. Nije mi bilo teško da svako veče pišem tekst i pripremam fotografije, ionako sam putovao sam tako da sam mogao to natenane da radim. Nekad sam to u privatnom smeštaju radio, nekada u nekom restoranu dok sam čekao klopu, nekada u kafiću uz kaficu... Toliko se stvari desilo i na toliko mesta sam bio da mi je prosto neverovatno da sam samo dvanaest dana putovao. Mada, zapravo, nikada nisam bio sam jer sam upoznavao ljude usput. Bilo da je to dvadesetominutni tet-a-tet ili višečasovno druženje uvek se nekako namestilo da sam imao sa kim da se ispričam gde god sam stao. 

Nikakvih neprijatnosti tokom puta nisam imao. Ni prilikom prelaska granica, ni u gradovima u kojima sam boravio. Svi ljudi koje sam upoznao su jako pozitivni, od severa Hrvatske preko Bihaća i Drvara, do Nikšića, i nazad do Beograda. A zahvaljujući fotografu Izetu koga sam upoznao u Bihaću mogao sam da fotografišem unutrašnjost zgrade u kojoj se održalo prvo zasedanje AVNOJ-a. Ta zgrada je sada muzej. Manje spomenike koje sam viđao tokom putovanja mogu opisati, ali velike spomen parkove posvećene najvećim bitkama ne mogu. Jednostavno ne mogu. Svakome ko me pita predlažem, u stvari, snažno sugerišem da ode i sam/sama ih vidi i doživi. Jedno je kada gledate fotografiju spomenika, a sasvim drugi je osećaj kada stanete ispod njega i vidite da je do vrha ostalo još tridesetak metara. Ili kada se približite čuvenom spomeniku u obliku rimskog broja pet u Kragujevcu pa vidite da površina nije ravna već se vide uklesana lica i ruke. Ili, popnete se na Kadinjaču i shvatite da je dužina spomen parka oko 200 metara. Ja sam veoma zadovoljan kako je putovanje proslo i kakve sam utiske sa sobom doneo u Beograd. Meni je ovo iskustvo koje je neprocenljivo, naročito što sam ispunio jednu želju koju sam dugo imao.

U kom stanju su spomenici, da li su održavani ili zaboravljeni?

Spomenici, oni koji su preživeli ratove devedesetih u većini su u dobrom stanju, bilo da se nalaze u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Srbiji... O većini se dosta vodi računa. Međutim, neki nisu bili te sreće. Kuća na ulasku u Titovu pećinu je bila vežbovna meta za neku vojsku koja je opkolila Drvar devedesetih tako da je kuća koja sada stoji gore replika ali pravljena do detalja po originalu. Zatim, četvorokraki spomenik u samom centru Drvara je takođe bio meta, ali njega su po priči meštana gađali svi. Bio sam gore i nisam ga fotografisao jer je ostalo nekoliko delova razbacanih po travi.

Kod Titove pećine je lepo uređen kompleks sa dva muzeja i suvenirnicom. U najboljem stanju su Kozara, Jasenovac, Kadinjača, Kruševac, Kragujevac, Podgraić, Makarska, Bihać... Kozara je posebna priča. Trava pokošena, sve ječisto, očuvano, kao da će Tito svakog trenutka da dođe. Zapravo od većih (i ovih što sam ja posetio) jedino Drvar izgleda kao da je preživeo još jedan desant. Spomenik u Čačku je dosta išaran grafitima, a ono što je jedinstveno za njega je da su upravo na njemu naslednici "četnika" i "partizana" zajedno položili vence u čast poginulima u borbi protiv fašizma.

Podeli sa nama neku angedotu sa tvog putovanja.

Uh, bilo ih je mnogo, ne znam koju bih pre izdvojio. Možda moj šok na granici pri ulasku u Crnu Goru kada mi je policajac rekao da je moj registarski broj na Interpolovoj poternici? Pa se posle ispostavilo da je u pitanju brazilski auto zelene boje sa identičnom tablicom. To me je dobro štrecnulo. Isto mi se desilo i na prelazu Šćepan Polje kada sam išao ka Tjentištu, ali mi je tada rekao da će uneti ispravku i od tada sam mirno prelazio granice. Možda najupečatljiviji momenat je bio u Makarskoj. Hteo sam da popijem kafu uz Jadran. Kada sam se parkirao napravio sam dve fotke motora na keju, seo u kafić i to okačio na facebook stranu fotoreportaže. Nije mnogo prošlo i stigao je komentar "Dobrodošao".

Priznajem, bio sam malo zatečen, ali sam lajkovao i nastavio da spremam materijal za upload. Malo sam se i ispričao sa momkom koji radi kao konobar pa smo se zezali kako sam ja došao kod njega u Makarsku a pola njegove familije živi u Beogradu i Novom Sadu. Nešto kasnije, kada sam nastavio rad na laptopu prišao mi je jedan momak, vidno fizički spreman, kratko ošišan i pitao me: "Da li je ono tvoj motor sa beogradskim tablicama?" U sekundi mi je prošlo kroz glavu da sam u sred Makarske i da moj motor prilično bode oči onako natovaren. Nije mi baš bilo svejedno, ali pomislim u sebi "ma, kud puklo da puklo" i odgovorim, onako, malo čvršće: "Jeste, zašto? Smeta, da ga pomerim?!" Te dve sekunde su prilično dugo trajale dok mi Nikola nije odgovorio: "Ma ne smeta, ja pratim tvoju reportažu preko facebook-a, video sam da si stigao ovde i došao sam da se upoznamo.

Ja sam ti napisao "dobrodošao" na onom postu..." Jeste mi malo laknulo, priznjem. Da li sam tako reagovao zato što sam mislio da nisu svi ljudi ostavili iza sebe to što se dešavalo pre dvadesetak godina, zaista ne znam, ali mi je veoma drago da je Nikola još jedan od ljudi koji su mi potvrdili da normalnih ljudi ima svugde. Nije dugo sedeo jer je izašao sa posla, ali sam od njega dobio poziv da dođem do njega i budem gost vatrogasnog doma. Naravno da sam to prihvatio jer koliko puta vam se pruži prilika za tako nešto. Upoznao sam njegove kolege vatrogasce i zajedno smo proveli oko četri sata družeći se. Bilo je još interesantnih situacija, ali sam izdvojio ove dve. Srećom, nijedna nije bila negativna.

Celo putovanje je zahtevalo sigurno ozbiljnu finansijsku podršku. Da li ti je neko pomogao u pripremi i tokom samog puta?

Jeste, i mnogo im hvala na tome. Svaki put motociklom za prosečnog građanina Srbije je skup, to je činjenica. Ja sam sa drugarima imao i peh tokom pripreme motora. Od jednostavnog problema nepažnjom smo napravili veliki kvar. To je dosta uticalo na budžet predviđen za put. Prodavnica moto-opreme Guevara mi je dosta pomogla oko delova za motor, a neophodnim potrepštinama za put su me snabdeli Ljuba iz PC Foto, prodavnica outdoor i alpinističke opreme Zeleno Drvo i kolega bajker Džoks sa Mangula moto-odećom. Kao jako simpatičan momenat moram pomenuti i goste kafića Bar Tender koji su u dogovoru sa vlasnikom Budom skupili novac i dali mi pred put da mi se nađe.

Većinu tih ljudi nikada nisam sreo ali bez obzira na to su me podržali, što je meni bio jedan jako lep momenat. Svi ovi ljudi su mi dali vetar u leđa i mnogo su mi olakšali rad na fotoreportaži. U Banja Luci kolega bajker Danijel me je primio, kako se to nekada govorilo, na konačište i obezbedio mi je garažu za motor. Njegovo gostoprimstvo je zaista bilo onako kako mi je baka pričala da su ljudi dočekivali goste. I u Nevesinju, pošto sam stigao kasno, ušao sam u prvi restoran koji sam video i pitao gde mogu naći povoljan privatni smeštaj.

Ljudi su se odmah organizovali da mi nađu mesto gde mogu da prespavam. Takođe ne bih smeo da zaboravim Damira i Džamba iz Nikšića, koji su mi pravili društvo tokom obilaska loklanih spomenika (Trebjesa). U Srbiji su me dočekali drugari bajkeri na ulazu u Sopot gde smo klopali jagnjetinu, a posle po običaju kod domaćina na kafu. Dosta ljudi mi je nudilo pomoć i javili su mi se sa željom da se nađemo na "čašici razgovora" ako budem prolazio kroz njihov kraj. Žele ljudi da pomognu ako mogu, bar je moje iskustvo takvo bilo tokom puta.

Kakve su bile reakcije ljudi koji su pratili tvoje putovanje, putem facebook stranice?

Jako pozitivne. S' tim što moram napomenuti da sam napredak putovanja postovao i na forumima. Već sam ispričao da sam se zahvaljujući facebook-u upoznao sa vatrogascem Nikolom. Pored toga bilo je i drugih pozitivnih komentara. Kada se sve sabere na ovim društvenim mrežama bilo je ukupno oko 20.000 pregleda što ćete se složiti da nije malo, naročito ako se uzme u obzir da nije bilo organizovane promocije fotoreportaže u bilo kom obliku.

Da li imaš u planu još ovakvih putopisa, tj planovi za budućnost?

O da. Kao što sam već rekao ljudi su pozitivno reagovali i na temu i na sam koncept izveštavanja tako da ću u budućnosti raditi još fotoreportaža. Sledeća je planirana za početak oktobra i zvaće se "Putevima rimskih imperatora". Sedamnaest cezara je rođeno na ovim prostorima, tačnije Balkanu, ali ovog puta ću se voziti samo kroz Srbiju. Pošto je dalja istorija u pitanju posetiću iskopine u Vinči i Lepenski vir. Planirani krug je oko 1000 kilometara, ali videćemo koliko će biti na kraju budući da je za "Putevima NOB-a" dužina puta bila skoro duplo veća od planirane. Još jedan veliki projekat je u predpripremnoj fazi, fotoreportaža koja bi trajala više od mesec dana sa početkom u februaru. Najviše bih voleo da radim na promociji Srbije i njenih pozitivnih strana. Možda nekome to zvuči neverovatno zbog svega što se dešava u zemlji, ali zaista ih imamo. Znam, jer sam video i doživeo. To je veliki posao koji zahteva dosta vremena, samim tim i novca. Koliko ću u tome uspeti - videćemo.

Ukoliko vas intersuje detaljna reportaža mi vam predlažemo da posetite zvanični fan page na Facebook Photo reportage Paths of PLW - Putevima NOBa