RADOŠ BAJIĆ POLJUBIO MANDINU SLIKU: Govor zbog kog nećete moći da prestanete da plačete
Manda nikad NIJE HTEO da bude GLUMAC, a jedna žurka sa Bjelom i Srđanom promenila mu je ŽIVOT
"Nebesko sazvežđe najvećih srpskih glumaca koji su nas prerano napustili od pre nekoliko dana postalo je bogatije. U pedeset petoj godini, u punoj snazi, u širokom stvaralačkom zamahu – prestalo je da kuca umorno srce jednog od najtalentovanijih i najomiljenijih junaka srpske kulturne scene, televizije, filma i teatra – Milorada Mandića Mande. U Petlovcu su se oglasila crkvena zvona, u Beogradu ne prestaje neverica, u celoj Srbiji muk i velika tuga. Iz Vankuvera, Čikaga, Sidneja, Melburna, Osla, Johanesburga, Londona, i odasvuda gde se srpski jezik razume – stižu SMS poruke iskrene žalosti i saučešća. Otišao je u večnost još jedan vrhunski srpski glumac. Prerano, nepravedno i u punom uzletu. Mnoge velike uloge koje su opravdano bile namenjene samo njemu i njegovom raskošnom talentu – neće biti odigrane. Manda je bio s nama, i pred našim očima – tek onoliko da ga beskrajno zavolimo i da postane neraskidivi deo naših života.
OSVANUO GRAFIT ZA MANDU: Ispisane potresne reči KOJE NIKAD NEĆETE ZABORAVITI! (FOTO)
VRATILA SE ZBOG MANDE! Srpska glumica održala govor na sahrani i NEPREPOZNATLJIVA JE! (FOTO)
POSLEDNJI POZDRAV MANDI: Ovom pesmom je počela komemoracija velikom srpskom glumcu (FOTO)
A samo dan pre njegove tragične smrti – u selu Rogača podno Kosmaja, u pauzi snimanja serije koju smo živeli i radili zajedno čitavu deceniju – sa Mandom sam u seoskoj crkvi palio sveće za život, za naše najmilije, za porodicu i decu. Kad smo izlazili iz hrama, u porti nas je dočekao buljuk lepih, tršavih i radosnih đaka iz obližnje seoske škole. Srećni što u svom selu nenadano vide Milašina i Radašina – oduševljeno su se tiskali oko nas. Čini mi se da sam tek tada dokučio – zbog čega deca toliko vole „Selo gori”? U čemu je tajna nesvakidašnje naklonosti i ogromne prijemčivosti najmlađe populacije prema junacima iz Petlovca? Tog dana sam u Rogači shvatio – neprikosnoveni krivac je Milašin. Dvometraš sa velikim plavim očima boje najčistijeg mora, i sam otac četvoro dece – Manda je u susretu, u bliskom kontaktu ljubavi i obožavanju najmlađih – i sam momentalno postajao veliko dete. Voleo ih je i potpuno im se predavao.
I dok smo pod krošnjama velikih lipa, koje su na rosnoj kišici širile omamljujući opojni miris, sedeli i čekali da se postavi rasveta za naš sledeći kadar, Manda je pripaljivao cigaretu za cigaretom i tihim rapavim glasom mi se jadao da, kako stvari stoje, nikad neće sustići i otplatiti sve kamate, kursne razlike i globe stambenog kredita kojeg je u švajcarcima podigao pre 10 godina da bi kupio stan za porodicu; da radovi na rekonstrukciji pozorišta „Boško Buha”, čiji je direktor, teku veoma sporo, da razmišlja da da ostavku, ali mu je žao da ostavi pozorište u takvom stanju, da više ne zna kome da se obrati za novac, da svi političari lažu, da je jedva uspeo da eskivira strašan pritisak vladajuće partije koja je tražila da učestvuje u njenoj izbornoj kampanji, da je veoma umoran, da bi najradije ostao tu, da na nekom kosmajskom proplanku baci ćebe preko poljskog cveća – da zaspi, da se ne pobudi tri dana i tri noći... A posle da vidi – gde će i šta će.
Slušao sam ga kao i mnogo puta ranije – ali sada je njegova priča bila duboka kao nikad. Jezgrovita i opora. Sada, kada ga više nema među nama – shvatio sam koliko je naš poslednji razgovor ispod mirisnih lipa u Rogači bio zastrašujući i sudbonosan. Koliko je bio istinit i tragičan – sa ishodom koji ipak nisam mogao ni da sanjam, niti da predvidim. Jer, dobrog čoveka Mandu, mog brata Milašina i batu po babine linije – samo su sati delili od mesta na koje će zauvek pasti. Da li na snimanju, pred objektivom naše kamere, ili sutradan, na daskama koje život znače, pred prepunom dvoranom i užasnutim očima verne pozorišne publike koja ga je volela i divila mu se. Eto, dogodilo se ovo drugo. Mande više nema.
ĐOKOVIĆ UPUTIO TELEGRAM: Ovim rečima se Novak oprostio od Mande
Kao što nema ni Severina Bjelića, Slobodna Aligrudića, Pavla Vuisića, Dragana Zarića, Gidre Bojanića, Zorana Radmilovića, Dragana Lakovića, Miše Žutića, Taška Načića, Cige Jerinića, Bate Stojkovića, Josifa Tatića, premladog Madžgalja, Dragana Nikolića – i mnogih drugih velikana glumačke umetnosti koji su prerano, prebrzo i naprečac napustili ovaj svet. Ostavljam cepidlakama da utvrde – ko je od njih i koliko uspeo da dogura preko šezdesete? Da li je umesno da se zapitamo – zašto? Zbog čega naši najveći glumci i umetnici kojima nacija treba da se ponosi odlaze tako rano? Šta je razlog? O kojim masnim kolačima je reč?
U socijalnom, društvenom, profesionalnom i egzistencijalnom smislu, pored divljenja i obožavanja publike – šta su ovi velikani, kojima se na našu veliku žalost pridružio i naš Manda, imali?
Kakav tretman države, kolike plate, honorare, naknade, olakšice, stimulacije, nagrade, priznanja, dnevnice, tople obroke, reprezentaciju, dividende? Šta još? Kako im je rešen i rangiran socijalni i društveni status? Da li država Srbija – u kojoj prvak drame nacionalnog teatra ima manju platu od servirke u skupštinskom restoranu, ili pi-ar u kabinetu do juče anonimnog žutokljunog državnog sekretara nekog ministarstva – treba da stavi prst na čelo?
Ili, još istinitije. Želeći svima i svakom čoveku dobro zdravlje, sve najbolje i dug život – ako se ovih dana celokupna javnost pita šta se to događa s umetnicima, zbog čega takvom brzinom odlaze naši najeminentniji glumci, da li je umesno da postavimo pitanje kakav je socijalni status nekih drugih profesija i društvenih grupa? Političara – na primer?
DRAGAN NIKOLIĆ U SERIJI PREDVIDEO MANDINU SMRT?! Razgovor od kog ćete se NAJEŽITI (VIDEO)
Političari imaju sigurnost, prinadležnosti, benificije, subvencije, povoljne kredite, velike plate, visoke dnevnice, provizije, upravne, nadzorne i druge odbore i privilegije – a i da ne govorimo o korupciji i „kraduckanju” koje je gotovo legitimno i legalizovano.
Šta imaju glumci? Ništa od pomenutog. Ništa – sem besperspektivnosti, nesigurnosti, neizvesnosti, straha od budućnosti, finansijskog i svakog drugog omalovažavanja. I osećanja – da to što rade, ne treba nikome. U haosu svake vrste koji nas okružuje – malo stida nam neće biti naodmet.
I tragična Mandina smrt će nam biti jasnija – a ništa manje bolna."