Reče Bah u taj mah i ispusti dah: Evo kojim rečima su se na samrti opraštali poznati ljudi (VIDEO)

Očekivati od ljudi, bili oni "mali" ili "veliki" da u sudnjem trenu izliju neviđenu mudrost drsko je i glupo jer ceo životni put, ukuse svih gustiranih sokova i aromu svih ugrabljenih mirisa nije moguće pretočiti u nekoliko reči.

Ipak, do nas su dospele poslednje reči mnogih ljudi. Da li su zaista njihove ili su im kasnije pripisane (pogledajte na primer: ONI OVO NISU REKLI: Cilj ne opravdava sredstva, zar ne, sine Brute?) nije ni važno.

Džek Danijel (1849-1911)

Ko za njega nije čuo, ili ga u sebe sasuo kad je tražeći žestinu zaustio: "Daj jednog džeka"? U skladu su reputacijom, ovaj Amerikanac velškog porekla na samrti je rekao: "Daj mi još jedno (piće)".

Volt Dizni (1901-1966)

Čuveni vlasnik filmskog giganta Dizni, tvorac Mikija Mausa i bezbroja animiranih filmova koji su uobličavali naše detijnstvo, oprostio se rečima koje su jedna od najmisterioznijih poslednjih poruka.

Na blokčetu koje je držao u samrtnom času, napisao je Kurt Rasel. Ni slavni američki glumac, koji je tada imao samo 15 godina, nema objašnjenje. Pod uslovom da je Dizni mislio na njega.

Čarls Laki Lućano (1897-1962)

Poznati američki mafijaš talijanskog porekla, koji je Amerikancima pomagao da na svoju stranu privuku sicilijansku mafiju tokom rata sa Nemcima 1943. godine (pogledajte: JEDNOM BRAĆA: Savez američke vlade i italijanske mafije 40-ih), na samrti je, nezasito zatražio: "Recite Džordžiju da hoću da me stave u film, kako god zna". 

Želja mu se ispunila, post mortem naravno. Svetska kinematografija "bogatija" je za ostvarenja Lucky Luciano (Laki Lućano), The Last Testament of Lucky Luciano (Poslednja želja Lakija Lućana), The Cotton Club (Koton klub), Bugsy (Bagzi), a najvežije podsećanje na njega možete da gledate u seriji Carstvo poroka (Boardwalk empire).

Judžin O'Nil

Slavni američki pisac i dobitnik Nobelove i Pulicerove nagrade rođen je 1888. u hotelskoj sobi na Tajms skveru. Šezdeset pet godina kasnije, zanoćio je u hotelu u Bostonu.

Osetivši da je sudnji čas stigao, povikao je: "E, znao sam! Boga mu je***, rodio sam se u hotelskoj sobi, u hotelskoj sobi ću i da umrem!"

Karl Marks (1818-1883)

Sin bogataša, sapatnik siromašnih i ideolog jedne od najuticajnih političkih teorija i praksi u novijoj istoriji nije se zamarao potrebom da prozbori nešto vanserijsko. Da li zamoren svojim iscprnim spisateljstvom, siromašnim životom ili nečim trećim, tek rođeni Nemac koji je stvarao u Engleskoj, a slavan postao u Rusiji, odbrusio je:

"Napolje! Poslednje reči su za budale koje nisu rekle dovoljno za života!"