Šest decenija druženja i borbe u KST-u (I deo)
Ljubavna strana buđi
Ovo je priča o ljubavi koja je za 60 i kusur godina utkana u debele zidove mračnog i vlažnog podrumskog prostora od 120 kvadratnih metara. Ta priča nije od onih koje obično ugnjave jer nije patetična. Ko "normalan" bi pričao o ljubavi u buđavoj rupi? Što ne izabraše neku suncem obasjanu terasu s pogledom na cvetnu baštu?
Odgovor je jednostavan – u memljiv prostor ne želi da uđe svako. Samo oni kojima nije bitno gde su, već sa kime su i šta sa njima rade. Oni koji znaju da su debeli zidovi njihov azil od očiju roditelja i profesora (od kojih ih samo plafon, odnosno pod deli), svetonazora državne vlasti i svekolikog šunda i kiča. Brana od nekreativnosti, dosade i jednoumlja.
Zapitali ste se ko ne bi poželeo da poseti takvu oazu slobode, makar ona bila i mračna i buđava? Mnogi. Na primer, većina današnjeg megalomanskog Beograda! Jer sloboda je najmanje dar. Ona je neprestana borba u kojoj nema statiranja i zabušavanja – svako mora da da svoj doprinos. Velika je to obaveza, a većina bi želela da se ne muči mnogo i da ne radi previše – da dobije "sve na tacni".
Zato nedavno proslavljenih 60 godina postojanja "rupe" zvane Klub studenata tehnike (KST) nisu obeležili bahati, lenji, površni, osioni i dosadni. Bogatu istoriju druženja i borbe ispisali su brojni muzičari, glumci, naučnici. Ali i "obični" studenti, ne samo sa tri fakulteta koji ga čine - Arhitektonskog, Građevinskog i Elektrotehničkog. Oni su tu uvek dobijali šansu da iskažu kreativnost i talente – ma koliki oni bili.
A ako neko nije obavešten, KST i dalje živi - ovog vikenda je bilo čuveno otvaranje letnje bašte.
Ponosni, uobraženi – prave se važni
"Običan" je bio i početak KST-a. Dve ofucane garniture, dve bele klupe, dve stolice, crni klavir, pisaći sto, bibliotečki ormar, gramofon i radio bilo je sve što je čika Žarko domar početkom 50-ih nabavio grupi od petnaestak studenata tehničkih fakulteta koji su nakon ukidanja njihovog KUD-a hteli da oforme mesto u kom će se okupljati. "U prvobitnoj prostoriji kluba čija su tri prozora gledala spomeniku Tesle u leđa", priseća se Biljana Vukadinović-Mitrović, prva sekretarka kluba.
- Morali smo negde i da sedimo – posle časova "drmnuli" bismo poneku stolicu iz učionica. Takav klub uopšte nije postojao na Beogradskom univerzitetu, nismo imali ideju šta u njemu treba da se radi. Pitali smo se u šta ulazimo, koliko će da traje. U to vreme komunističke diktature svako ko je javno istupao morao je da ima dozvolu. Nije bilo lako organizovati predavanje jednog Milovana Đilasa. Bili smo vrlo ponosni, malo uobraženi, pravili smo se važni jer to niko u Beogradu nije radio osim nas. Mnogo vremena smo tamo proveli- setno objašnjava Vukadinović-Mitrović, koja i u 82. prkosi vremenu i uredno komunicira putem imejla.
Klub je nezvanično formiran početkom 1952, a dve godine kasnije dobija statut i priznaje ga Rektorat. Govorka se da je komunistička vlast imala udela u njegovom osnivanju jer je želela da prisluškuje studente.
- Za to ne znam. Koliko se sećam, nisu ni trebali da nas špiuniraju. Nismo ni razgovarali o politici. Šta smo mi o tome znali? Nekada smo i po dva sata diskutovali što je ručak u menzi bio takav, a ne drugačiji. O tome čime će da se bave i od čega će se izdržavati oni koji su izgubili godinu na fakultete. Veoma važne teme – uz osmeh će prva sekretarka.
Kad Beograd još nije bio prestonica noćnog života
Na prvom gramofonu vrtele su se ploče klasike, Đorđa Marjanovića, Lole Novaković, Mileta Bogdanovića, Cuneta Gojkovića. Godine su prolazile - u klubu se divanilo, sviralo, učilo. KST-ovci su dvaput godišnje pravili igranke u hodnicima fakulteta. Beograd još uvek nije mogao da predpostavi da će u svom delu Evrope ubrzo postati prestonica noćnog života.
- Nismo imali nikakve kafiće, gotovo je nezamislivo bilo da tadašnja omladina ide u kafane. Ja sam imala limit za "izlaske" do 9 uveče. I to da se striktno tad vratim kući - u minut! Osim kad smo išli u pozorište i bioskop. Gradski korzo bio je od hotela Balkan do kraja Knez Mihailove i bio je podeljen - sa jedne strane išle su devojčice, sa druge dečaci. Samo pogledi. Vremena su bila takva da su svi bili siromašni. Svi su bili jednaki i niko od nas nije imao neke posebne prohteve. Tada moda nije postojala, oblačili smo što smo imali da nosimo svaki dan – opisuje svoju mladost u rodnom Beogradu Biljana Vukadinović-Mitrović i ponosno ističe da je dete s asfalta, ali ne uzavrelog kao što je današnji.
Sergej Komnenić
U sledećem nastavku čitajte: Let there be rock - rađanje diskoteke; u Englesku po vinile; podseti me šta to beše stiskavac...