Stepa Stepanović: Anegdote heroja koji je pobedio dva carstva i oslobodio tri naroda

Dvadesetdevetog aprila 1929. godine ugasilo se svetlo u očima junaka Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U 73. godini upokojio se Stepa Stepanović, proslavljeni junak sa Jedrena i Cerske bitke i oslobodilac Sarajeva nakon 489 godina ropstva pod tuđinom. 

Rođen 1856. godine u Kumodražu, Stepa od malena nije bio predodređen da bude seljak, kao njegov otac Ivan. Rano ga je udario bik i rasporio stomak, zbog čega se oduvek pomalo plašio rogate marve. 

Sve je počelo tako što je u takmičenju sa bratom Markom izborio priliku da se školuje. Iz ljubavi prema otadžbini, napustio je gimnaziju i otišao u Artiljerijsku školu (kasniju Vojnu akademiju), koju je završio nakon Srpsko-turskih ratova (1876-78) u kojima je stekao čin potporučnika.

Marljivi i uporni "društvenjak" (nisu mu išle prirodne nauke, kao ni jezici, zbog čega nije voleo da se sreće sa stranim delegacijama) nije hteo da se bavi politikom, pa su ga obe dinastije prepoznale onakvim kakav je bio. Zato mu je poslednji Obrenović dao orden Takovskog krsta, a kralj Petar Karađorđevu zvezdu.

Pošto je biografija slavnog vojskovođe prevelika za jedan članak, pomenućemo da je on bio čovek koji je oslobodio kobno Jedrene, kod kojeg je 1371. mala turska vojska uništila Vukašina i Uglješu Mrnjavčevića, a time i šanse raspadajućeg Srpskog carstva za pobedu nad Osmanlijama.

Savladao je u avgustu 1914. austrijsku vojsku Oskara Poćoreka na Ceru i tako doneo prvu pobedu Antanti u Prvom svetskom ratu. Takođe je bio čovek koji je doneo slobodu Sarajevu (srednjovekovnoj Vrhbosni, to jest) 1918. godine i time pomogao celokupno oslobođenje triju južnoslovenskih naroda: Srba, Hrvata i Slovenaca.

Umesto celokupnog mu životopisa, prenećemo vam par anegdota koje su najbolja slika karaktera jednog od najzaslužnijih Srba s kraja 19. i prvog dela 20. veka.

O Švabama u Cerskoj bitki

Upravo njegova 2. armija je prelomila sukob u prvoj ofanzivi Austro-ugarske na Srbiju. Na vest da se neprijatelj panično povlači nazad, đeneral je rekao:

"Vidite kako je teško ratovati protiv Švabe. Kad beži, ne možeš ga stići."

Neka... Pokriće me u grobu

Dok je automobilom obilazio vojsku na Solunskom frontu, počela je kiša. Vozač je stao i krenuo da navuče krov, da se vojvoda (čin dobio posle Cera) ne pokvasi, ali ga je Stepa sprečio rečima:

"Nemoj! Dosta ću biti pokriven u grobu! Neka pada."

E, i ja sam vam neki hrišćanin

Dok je bio ministar vojni, Stepa je voleo da obilazi garnizone, da se uveri u kakvom je stanju vojska pred očekivani rat sa Turcima. Tako je jednom iznenada stigao u obilazak kasarne "Topovske šume" (na Autokomandi današnjoj. Na istom mestu je u Drugom svetskom ratu osnovan prolazni konc logor za Jevreje i Cigane). Stigavši u spavaonu, video je na zidu ikone koje su poslali Rusi i upitao: "Šta je ovo?"

"Ikone", odgovori vojnik, na šta će Stepa: "Znam, nego ovo ispred šta je?". -"Kandilo, gospodine ministre", ponovo će vojnik. -"Ama, znam da je kandilo, nego što nije upaljeno? Sreda je velikog posta. E, e, i vi ste mi neki hrišćani", prekorio ih je.

Shvativši u daljem obilasku da su vojnici smušeni i ljuti na sebe zbog kandila, Stepa je rešio da se našali na svoj račun i vrati im raspoloženje. Došavši do kazana sa pasuljem, zatražio je da i njemu sipaju u tanjir. Kada je kuvar nasuo u porciju, ministar mu dobaci:

"Deder daj malo mesa, da vidim kako je kuvano", na šta će jedan od vojnika: "Danas je sreda, posni dan, nema mesa, gospodine ministre".

"E, e, i ja sam neki hrišćanin", prekore sebe Stepa kobajagi, na šta okupljeni prasnuše u smeh.

Sad idi pa reci majoru da sam te naterao da pojedeš njegov ručak

Stepa Stepanović nije voleo da se posilni vojnici koriste ni za šta što je izvan roka službe. Primer iz Kragujevca će vam to i pokazati. Primetivši vojnika kako nosi hranu sa strepnjom, očito ne za sebe, upitao ga je šta radi.

Redov mu je kazao da ga je poslala majorova žena da njenom mužu donese ručak. "Sedi", naredio je Stepanović, a vojnik poslušao. 

"Jedi!", ponovo mu naredi pa, kad je vojnik obrok uneo u sebe, dodade: "Sad idi reci gospođi majorici da te je sreo komandant divizije i naredio ti da pojedeš majorov ručak".

Stepa se zaposlio - kod Stepe!

Kući je često nosio obično vojničku uniformu, pa ga katkad ljudi nisu prepoznavali. Jednom je tako sekao drva u dvorištu, kad naiđe jedan seljak i upita ga: "Pomozi Bog stari, je l' ovo kuća vojvode Stepe?"

"Jeste." -"A, ti mu stružeš drva?" -"Stružem, šta ću", ne otkriva se Stepa. "Pošto si pogodio?", zanimalo je čoveka.

"Pa... Nisam pogađao. Znaš, ja kod njega radim stalno, pa me plaća mesečno." -"Ako, ako, imaš koga i da služiš. Ja bih mu i za džabe radio", dobaci mu seljak i ode.

Ima pristup, ali samo za galebove!

Posle rata 1914-1918, vrhovna komanda je odlučila da smesti vojnu bolnicu Jadranske divizije u jednu zgradu u Dubrovniku. Vojvoda Stepa je obišao mesto i javio komandi da objekat nema pristup sa kopna.

"Ako nema sa kopna, onda će imati sa mora", uzvratili su iz komande, ne znajući tačno stanje na terenu.

"Pristup s mora moguć, ali samo za galebove", ljuto je odgovorio Stepa.