Stepa Stepanović - jedan od najvećih junaka srpske istorije
Pribranošću i lucidnom logikom, od potporučnika u srpsko-turskim ratovima, vojskovođe i generala u Balkanskim, Stepa Stepanović postao je jedan od najvećih junaka srpske vojne istorije. Istoričar Aleksandar Životić, kaže da je Stepanović bio nesvakidašnja ličnost.
"Reč je o čoveku koji je bio izuzetno predan poslu, o čoveku koga nije krasila neka posebna komunikativnost. Takođe, o oficiru koji je veoma insistirao na disciplini, sprovođenju propisa i apsloutnom poštovanju komandne linije", kaže Životić za RTS.
Na početku Prvog svetskog rata, kao najstariji po rangu, Stepa je postavljen za zastupnika načelnika štaba Vojne komande. Vodio je mobilizaciju, a kasnije komandovao Drugom armijom koja je imala značajnu ulogu.
"Druga armija je imala ulogu manevarske grupacije koja će u presudnom momentu, kada se bude jasno video glavni pravac nastupanja austrougarskih snaga, intervenisati da li na drinskom ili velikomoravskom pravcu", objašnjava Životić.
General Stepa Stepanović uvideo je značaj Cera i zauzeo njegove najbitnije kote, što je osiguralo prvu pobedu srpske vojske nad neprijateljem u avgustu 1914. Srbija je tim uspehom privukla svetsku pažnju i stekla naklonost neutralnih i savezničkih zemalja, a pobeda na Ceru ovekovečena je i u kompoziciji Marš na Drinu Stanislava Biničkog.
Žalio se da mu je penzija prevelika
Tadašnje novine zabeležile su priču o vojvodinoj prvoj penziji koja dodatno oslikava njegov karakter. Naime, on svoju prvu penziju nije ni primio.
Vojvoda je poštara, koji je došao da mu uruči penziju, posalo nazad sa naredbom da se penzija smanji jer je prevelika. Njemu je, kao srpskom vojvodi i istaknutom ratniku u svim dotadašnjim ratovima, pripala državna penzija u vrednosti od 3.000 tadašnjih dinara.
''Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bi s tolikim parama'', zabeleženo je da je rekao Stepa Stepanović i poslao natrag zbunjenog poštara.
"Ono što je karakteristično za Cersku bitku jeste iskazana snaga manevra, da se jednom inicijativom i preduzimanjem smelog napada, ta ofanziva slomi i da se protera neprijatelj", kaže Životić.
Bitka koja je ušla u anale ratovanja
Za zasluge u Cerskoj bici, koja je ušla u anale ratovanja kao remek-delo vojne veštine, general Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode. Do kraja Prvog svetskog rata, komandovao je Drugom armijom, koja se istakla i u Kolubraskoj bici, a posebno u proboju Solunskog fronta i izbacivanju Bugarske iz rata.
Velike pobede i priznanja nisu uticali na Stepinu skromnost. Kažu, bio je takav od ranog detinjstva. Stepa Stepanović je rođen 1856. godine. U kuću u Kumodražu doselio se sa porodicom kada je imao samo pet godina i tu je živeo do polaska na Vojnu akademiju. Žitelji Kumodraža pričali su da je i kasnije često dolazio i obilazio porodicu i prijatelje.
Istoričar Savo Skoko ovako opisuje Stepanovića:
"Iza uvek ozbiljnog, pa i natmurenog lica najomiljenijeg srpskog vojvode krilo se široko ljudsko srce, a iza preterane strogosti, koja je ponekad ličila na dril, očinska briga za svoje vojnike, polupismene srpske seljake; štedeći njihovu krv, neretko se zamerao svojim pretpostavljenim starešinama i susedima".
Visoka inteligencija, oštroumlje i brzina
Savremenici ističu da su njegova visoka inteligencija, oštroumlje i brzina sa kojom je donosio sudbonosne odluke i diktirao borbene zapovesti izazivali divljenje kod njegovih neposrednih saradnika; da paradni dočeci i ispraćaji sa muzikom i banketima za njega nisu postojali ni onda kada je bio na vrhuncu slave.
To najbolje potvrđuju Stepanovićeve reči upućene dopisniku Presbiroa Vrhovne komande, koji je povodom Cerske bitke hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu:
"Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo – uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kada baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto, to napišite".
Vojvoda Stepa Stepanović, jedan od najvećih vojskovođa iz Prvog svetskog rata, poslednje godine života proveo je skromno kao penzioner u Čačku, u kome je i preminuo 27. aprila 1929. godine.