Svi govore o genocidu u Srebrenici koji se nije dogodio, a niko o viteškom ponašanju Mladićevih vojnika prema muslimankama
Da su Mladić, Karadžić, srpski vojni komandanti i političari u julu 1995. godine hteli da unište muslimane u Srebrenici oni bi prvo uništili njihov životno najvitalniji i reproduktivni deo – žene i decu.
Oni ne samo da ih nisu uništili, već su Mladićevi vojnici sve muslimanke, njihovu decu i muškarce koji nisu bili vojnici organizovano, autobusima i kamionima, prevezli do Tuzle i Kladnja, na teritoriju pod kontrolom muslimanske vlade u Sarajevu. Na taj način spašeno je više od 20.000 muslimana.
SRAMNA POSTAVKA U SARAJEVU! Dokaz da zločin nad Srbima i dalje traje! (FOTO)
Nije zabeležen ni jedan slučaj silovanja, što je, s obzirom na okolnosti – haos koji je u to vreme vladao u Podrinju, broj srpskih vojnika i „neprijateljskih“ žena na tako malom prostoru i atmosferu krvi, zločina i osvete - neverovatan podatak.
Nikada se u novijoj istoriji ratovanja nije dogodilo da je u ruke jedne vojske palo toliko žena neprijateljske strane, a da se nisu dogodila masovna silovanja.
Viteško ponašanje Mladićevih vojnika prema muslimankama ima posebnu težinu ako se imaju u vidu masovna silovanja i ubistva Srpkinja od strane muslimana pre julskih događaja u Srebrenici. Ne samo u Podrinju, nego na čitavoj teritoriji BiH koja se nalazila pod kontrolom vojske Alije Izetbegovića.
NIKOLIĆ O SREBRENICI: Izetbegoviću sam dao PREDLOG koji nikada nije prihvatio
Samo u Sarajevu postojalo je skoro stotinu „kuća za zabavu“ muslimanskih vojnika u kojima su srpske devojke i mlađe žene mesecima, a neke i godinama, držane kao robinje. Među njima je bilo i devojčica od 13 godina. Iz logora-javnih kuća puštane su uglavnom tek kad bi ostale trudne, u osmom mesecu trudnoće, „da rađaju mlade mudžahedine“.
Odluka Međunarodnog suda pravde u kojoj se usput konstatuje da je u Srebrenici počinjen genocid, donesena je na osnovu presuda Haškog tribunala.
A te presude Haškog tribunala izrečene su najviše na osnovu svedočenja svedoka-saradnika Hrvata Dražena Erdemovića, kriminalca koji je priznao da je ubio najmanje 120 ljudi, kojem je presuđeno da je ubio najmanje 70 žrtava i koji je za te zločine osuđen na samo pet godina zatvora. I odmah pušten na slobodu. Kao nagradu za lažno svedočenje. Lažni svedok, lažna presuda i lažni genocid.
SRAMNE PROVOKACIJE: U Sarajevu postavili masovnu grobnicu u obliku Republike Srpske (FOTO)
Analiza svih brojki, izjava svedoka, podataka do kojih su došli članovi Komisije Vlade RS i podataka iz predmeta Haškog tribunala, pokazuje da je u julu 1995. godine streljano nekoliko stotina, najviše do 1.000 muslimanskih vojnika. Što jeste težak ratni zločin, ali nije genocid.
U Knjizi nestalih Međunarodnog Crvenog krsta 2005. godine bilo je 6.610 muslimana iz Srebrenice. Za njih 3.381 navedeno je samo ime i prezime, bez datuma rođenja i drugih podataka na osnovu kojih bi bilo moguće utvrditi njihov identitet. Ako se odbije tih 3.381, ostaje 3.229 ubijenih.
Porodice iz Srebrenice su Crvenom krstu prijavile nestanak 10.000 najmilijih. Ispostavilo se da su 2.000 prijava duplikati, dok se čak 5.000 prijava odnosilo na lica koja su Srebrenicu napustila pre jula 1995. godine.
I po ovoj računici ostaje 3.000 stradalih – Orićevih vojnika koji su uglavnom poginuli u borbi protiv nadmoćnijih srpskih snaga.
DODIK NA PARASTOSU U BRATUNCU: Svi će pohrliti u Srebrenicu, a ovde nikog nema!
Nesporno je da su u spomen kompleksu u Potočarima, sahranjeni svi muslimani koji su od 1991. do 1995. godine u Srebrenici umrli prirodnom smrću. Ali ne samo muslimani iz Srebrenice.
Na centralnom spomeniku u Potočarima crno na belo piše da su tu sahranjeni poginuli i umrli muslimani iz najmanje 13 opština: Srebrenice, Sarajeva, Bijeljine, Sokoca, Bratunca, Vlasenice, Han Pijeska, Foče, Višegrada, Zvornika, Srebrenika, Ugljevika i Rogatice.
Naravno, postavlja se i pitanje otkud u julu 1995.godine u zaštićenoj zoni Srebrenica, koja je morala da bude demilitarizovana, vojno sposobni muškarci iz sto kilometara udaljenih Sarajeva, Foče ili Bijeljine?
Sigurno je da u Srebrenicu nisu došli iz turističkih razloga. Teško da bi se moglo prihvatiti i objašnjenje da su se tu „sklonili“ od srpskog terora. Jer, zašto bi neko iz Bijeljine, Vlasenice, Ugljevika, Zvornika ili Srebrenika umesto u komšijsku Tuzlu, u kojoj uopšte nije bilo borbenih dejstava, bežao u daleku i opkoljenu Srebrenicu, koja je bila izolovana u dubini teritorije pod kontrolom VRS!?
DAČIĆ: Hrvatska, BiH i Srbija su centralni trougao, niko četvrti NIJE POTREBAN!
Ostaju samo dve logične mogućnosti. Prva je da su ti ljudi u Srebrenicu došla da ratuju, da se pridruže jedinicama Nasera Orića, koje su zatrle život u više od 130 srpskih sela. Druga (i realnija) je da ti ljudi uopšte nisu stradali u Srebrenici, već su poginuli ili umrli na nekim drugim mestima i ratištima, a posle rata su preneseni u Potočare. Da bi broj žrtava „genocida“ bio veći.
Samir Avdić iz Bratunca, jedan od saboraca Nasera Orića, u svom pisanom svedočanstvu o zločinima koje su počinili muslimani iz Srebrenice, a koje se nalazi u posedu autora ovog teksta, tvrdi da se među imenima navodnih žrtava genocida u Srebrenici nalaze i imena najmanje 800, a verovatno i svih 1.200 Srebreničana, koji su ubijeni u međusobnim obračunima.
U Potočarima su upisana i imena mnogih muslimana za koje Avdić zna da nisu stradali u ratu. Oni žive u inostranstvu, a njihove porodice primaju penziju kao porodice poginulih boraca.
-Senad Nukić, sin Hase, živi u SAD, čak sam bio kod njega u poseti. Zijad i Azem Salihović žive u Danskoj, s njima sam se čuo preko kompjutera, Senad Ahmetović je sa majkom u Nemačkoj, čini mi se da je Nedžad Mujkić u Norveškoj, imao sam i njegov broj telefona. Živ je Senad Ahmetović, sin Kirama i mnogi drudi – piše Avdić, koji se i sam dugo nalazio na spisku „žrtava genocida“.
IVANIĆ: Bošnjački deo Sarajeva mora zaustaviti priču oko toga ko je dobrodošao u Srebrenicu!
U kompleksu u Potočarima upisana su i imena dece koja su u leto 1995. godine ubijena na fudbalskom igralištu u Srebrenici, a koje su pobili muslimani.
-U aprilu 1995. godine od Alije Izetbegovića iz Sarajeva došla je naredba da se neki posao odradi kako bi došao NATO i taj posao je ustvari bio što je Naser Orić dao naredbu Muji Mandžiću, koji je sada kapetan i živi u Sanskom Mostu, a koji je brat Smaje Mandžića, da minobacačem 120 milimetara gađa igralište srednjoškolskog centra u Srebrenici u momentu kada su deca održavala turnir u fudbalu. Mujo je tu naredbu izvršio i granate su ubile oko 80 dece, a bilo je i dosta ranjenih. Posle toga su optuženi Srbi da su oni bacili granate, jer su srpski položaji bili odmah iznad položaja na kojima se nalazio Mujo – piše u ratnom dnevniku Samira Avdića.
U izveštaju o padu Srebrenice koji je Glavni štab muslimanske vojske u februaru 1996.godine podneo parlamentu Federacije BiH tvrdi se da je Armija BiH u „operaciji Srebrenica“ imala gubitke od 2.300 boraca. I oni su sada na spisku „žrtava genocida“.
ĐURIĆ PORUČIO DURAKOVIĆU: Sram vas bilo za širenje mržnje i pljuvanje u lice Srbiji!
U knjizi "Srebenica-agresija, otpor, izdaja, genocid", štampanoj u Sarajevu, autor Nijaz Mašić navodi da je na ratištima oko Srebrenice pre 1995. godine poginulo oko 1.500 muslimanskih vojnika. I oni su među „žrtvama genocida“.
Portugalski zvaničnik, direktor UNMO-a Karlos Martins Branko je 1998. godine napisao da je 2.028 muslimana iz Srebrenice poginulo u borbi sa VRS, ali da svi oni nisu poginuli u julu 1995. godine nego "u tri godine žestokog ratovanja".
U tekstu pod naslovom „Golgotu preživeo svaki treći“ koji je 17. jula 2005. godine objavio u sarajevskom „Oslobođenju“, Šefko Hodžić tvrdi da je samo 13. jula 1995. u granatiranju kolone od desetak hiljada muslimanskih vojnika, koja se pod borbom probijala prema Tuzli, kod sela Kamenica „poginulo i ranjeno više stotina Srebreničana“, a da je sledećeg dana na Snagovu, bukvalno u borbi prsa u prsa protiv srpske vojske, poginulo na stotine muslimanskih vojnika! O žestini te bitke govori podatak da su muslimanski vojnici bukvalno na juriš zarobili dve srpske „prage“ koje su po njima pucale rafalnom vatrom. A „praga“ za minut ispali po nekoliko stotina granata.
VULIN: Majke Srebrenice postale deo ružne političke igre Durakovića i Izetbegovića
Dva dana kasnije došlo je do još krvavije bitke na Križevačkim njivama, u kojoj je prema izveštaju komisije Vlade RSK, koja je utvrđivala istinu o događajima u Srebrenici, poginulo oko 400 srpskih i znatno više muslimanskih vojnika.
Na osnovu činjenica do kojih su došli istražitelji Haškog tribunala, sudija tog suda Patriša Vald zaključila je da je u julu 1995. godine u Srebrenici bilo oko 37. 000 muslimana. U avgustu 1995. godine aktivisti Svetske zdravstvene organizacije u Tuzli registrovali su 35.632 izbeglice iz Srebrenice. Ovim popisom nije obuhvaćeno oko 3.000 muškaraca koji su se u vreme popisivanja nalazili na frontu. Ako se od ukupnog broja registrovanih stanovnika Srebrenice iz izveštaja sudije Vald oduzme broj Srebreničana koji su izbegli u Tuzlu i broj vojnika koji su u tom trenutku bili na frontu dobije se podatak da je „genocid u Srebrenici“ preživelo više od 38.600 muslimana. Više nego što ih je živelo u Srebrenici.
Kad se ovom broju doda još „7.000 do 8.000 žrtava genocida“ dobije se broj od 46.600 do 47.600 stanovnika Srebrenice! Oko 10.000 više nego što ih je bilo. Protivno logici, zdravom razumu i svim prirodnim zakonima. Iz ovih podataka se vidi koliko su brojke koje muslimani i vlast u Sarajevu koriste u dokazivanju „genocida“ nepouzdane, koliko je u čitavom slučaju manipulacija.
Istovremeno sa Srebrenicom, Vojska Republike Srpske zauzela je i zaštićenu zonu Žepu, u kojoj se nalazilo više od 1.000 muslimanskih vojnika. Ni jedan nije ubijen. Svima njima je omogućeno da bezbedno napuste Žepu i pređu na teritoriju Srbije. Da je srpska vojska planirala da nad muslimanima u Podrinju izvrši genocid, to se ne bi dogodilo, muslimani iz Žepe bili bi ubijeni.
NOVE PROVOKACIJE Vučić: Neće Ćamil i Bakir da gaze Srbiju!
Jedan od osnivača SDA, predsednik Izvršnog odbora SO Srebrenica u ratnom periodu i dugogodišnji član Organizacionog odbora za obeležavanje tragičnih julskih događaja u Srebrenici Ibran Mustafić izjavio je da su između 500 i 1.000 muslimana iz Srebrenice ubili njihovi sunarodnici, što je približno broju stradalih koje navodi i Samir Avdić.
Po Mustafićevim rečima, to je uglavnom učinjeno tokom proboja ka Tuzli u julu 1995. godine, zato što su postojali spiskovi onih koji ni po koju cenu ne smeju da se dokopaju slobode i otkriju istinu o Srebrenici i stravičnom teroru koji su nad tamošnjim muslimanima vršili Naser Orić i njegovi saradnici.
Za spiskove nepodobnih muslimana znalo je muslimansko rukovodstvo sa Alijom Izetbegovićem na čelu, a ratni komandant u Srebrenici Naser Orić je najodgovorniji što je taj grad postao najveća mrlja u istoriji čovečanstva, rekao je Mustafić.
Istakao je da je spisak nepodobnih Bošnjaka pravila srebrenička mafija, usko vojno i političko rukovodstvo u Srebrenici, koje je od 1993. godine bilo “gospodar života i smrti”.
Da sam mogao da sudim Oriću u Hagu, ja bih mu za zločine nad Srbima presudio najmanje 20 godina zatvora, a za zločine nad sunarodnicima presudio bih mu najmanje 200.000 godina, rekao je Mustafić, dodavši da je Orić 1993. godine, kada je ta enklava umalo osvojena, pobegao iz Srebrenice. Simptomatično je to da je Orić iz Srebrenice pobegao i pre pada Srebrenice u ruke VRS u julu 1995.godine. Zajedno sa još dvadesetak komandanata muslimanske vojske. Orić i ostali komandni kadar su Srebrenicu napustili po naredbi Glavnog štaba tzv. Armije BiH, helikopterom NATO pakta.
Mustafić tvrdi da su zločin u Srebrenici dogovorili Izetbegović i tadašnji predsjednik SAD Bil Klinton.
-Srebrenica je apsolutno dogovoreni genocid između međunarodne zajednice i Izetbegovića, odnosno između Izetbegovića i Klintona. Zato je za mene mnogo veći zločin od onog počinjenog jula 1995. godine bio trenutak kada je u Memorijalni centar zakoračio Klinton. To je bio trenutak kada se zločinac vratio na mesto zločina - rekao je Mustafić.
Durakoviću kajanje više, Vučiću i Srbiji briga manje
Dodao je i da postoje velike manipulacije imenima žrtava u Srebrenici i smatra da se veoma teško može utvrditi tačan broj ubijenih i nestalih u tom gradu.
Nameće se pitanje zašto bi jedan ratni saborac Nasera Orića i predsednik ratne vlade Srebrenice lagali, zašto bi govorili o stotinama muslimana koji su ubijeni u međumuslimanskim obračunima, ako tih krvavih obračuna nije bilo? Koji bi bio njihov motiv da prikrivaju srpske zločine?
A sa kojom lakoćom su Orićevi banditi ubijali muslimane i uklanjali svedoke svojih zločina, pokazuje ubistvo više lica srpske i muslimanske nacionalnosti u mjestu Hajvazi, pored puta Zvornik-Tuzla, koje je 4. jula 1992. godine izvršila grupa vojnika kojom su komandovali „Taran iz Konjević Polja i profesora Sabit, koji je pre rata predavao opštenarodnu odbranu u Srednjoškolskom centru „Đuro Pucar Stari“ u Bratuncu“.
-Bilo je šest Srba, vozili su se u konjskim kolima, jedan je upravljao kočijom, a ostali su sedeli nazad. Kada je zaprega zaustavljena, ljudi su upitani gde su pošli i odmah pobijeni. Upravo kad su Srbi ubijani putem je naišla jedna grupa muslimana, jedan muškarac i pet žena. Išli su iz Srebrenice za Tuzlu. I njih su ubili, da ne bi u Tuzli pričali ko je pobio Srbe. Tu sam bio prisutan. Meni je naloženo da ih sve vučem i zakopam, što ja nisam hteo, već sam ih samo odvukao u jednu paprat i ostavio, kako Srbe, tako i muslimane – piše u svojevrsnoj hronici o zločinima Nasera Orića i srebreničkih muslimana koju je napisao Samir Avdić iz Bratunca.
Od Orića i ostalih srebreničkih glavešina nisu stradali samo Srbi i muslimani koji su živeli u Srebrenici, već i muslimani iz Žepe.
VULIN: Kažu da smo nepoželjni u Potočarima, ali još ne govore ko je tamo pokušao da ubije Vučića
-U avgustu 1994. godine Orić je naredio da se ubiju muslimani iz Žepe koji su donosili hranu u Srebrenicu i prodavali je na pijaci, jer nije dozvoljavao da neko drugi osim njega trguje hranom. Zaseda ovim ljudima postavljena je u Podravanju, a komandovao je izvesni Miš, koji je bio komandir čete u Voljavici. Tada je ubijeno osam muslimana i jedan konj – svedoči Avdić, koji se u trenutku izvršenja zločina i sam nalazio u Podravanju.
Proučavajući spisak od 7.428 stvarnih i lažnih srebreničkih žrtava, veštak za demografiju Svetlana Radovanović je utvrdila da imena više od 1.000 ljudi sa spiska žrtava iz Srebrenice, koji je napravio demografski ekspert tužilaštva Haškog tribunala, uopšte ne postoje u spiskovima građana BiH popisanih 1991. godine. U pitanju su „domaća“ bosanskohercegovačka imena i prezimena, ali nema ni jednog dokaza da su ti ljudi ikada postojali.
VUČIĆ O SREBRENICI: Prihvatam da smo višak! Oni su kod nas uvek dobrodošli
U Srebrenici je u julu 1995. izvršen zločin nad zarobljenim muslimanskim vojnicima. (Ništa brutalniji od zločina koje su muslimani od aprila 1992. do jula 1995. počinili nad Srbima u Podrinju, ubijajući više od 3.200 srpskih vojnika i civila.)
Od jula 1995.godine do danas traje zločin nad istinom o ratnim događajima u Srebrenici, Podrinju i BiH. Sa jasnim ciljem da se falsifikuju uzrok, karakter i tok rata u BiH, da se srpski narod i Srbija što više satanizuju i da se tako vremenom stvore uslovi za ukidanje Republike Srpske i stvaranje islamske države BiH, kakvu je Alija Izetbegović najavio u svojoj „Islamskoj deklaraciji“.