Teheranska konferencija: "Mrtvački sanduk" za Četnike Draže Mihailovića

Od kako je u Evropi počeo najdestruktivniji sukob u modernoj istoriji bilo je prošlo pet godina, dok su Rusija, Tihookeanski pojas i Jugoslavija užase rata trpele treću godinu za redom. Sovjetski Savez, koji je pao na kolena u decembru 1941, kad su Nemci bili na 12 km od Moskve, uspeo je brojnošću i hrabrošću svojih snaga, ali i logističkom podrškom SAD i Velike Britanije, da se odupe kod Lenjingrada, Staljingrada, a zatim i da krene u protivnapad.

Međutim, da bi nacističku silu uspeo da slomi, Staljin je tražio otvaranje drugog fronta, na zapadu kontinenta. O tome se raspravljalo preko godinu dana, ali konačnog utanačenja nije bilo. Tim povodom, od 28. novembra do 1. decembra 1943. trajala je Teheranska konferencija u Persiji (danas Iran), prvi sastanak na kome su učestvovala sva tri lidera savezničke koalicije: Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (SSSR), Franklin Delano Ruzvelt (SAD) i Vinston Čerčil (Velika Britanija).

U međuvremenu, promenilo se i stanje u Kraljevini Jugoslaviji. Početno preimućstvo Jugoslovenske vojske u Otadžbini (JVuO) nad partizanskim pokretom Josipa Broza topilo se, da bi aprilskom Bitkom na Neretvi Četnici Draže Mihajlovića, kako su ih još zvali, bili razbijeni i prešli u suštinsku defanzivu i izgubili potencijal za pobedu u konačnom ishodu.

1. NESPREMNOST ZA BESKOMPROMISNU BORBU protiv okupatora koja nije imala uporište samo u tehničkoj neopremljenosti, nego i u surovosti nacističke sile koja se rukovodila direktivom feldmaršala Vilhelma Kajtela: "Za ubijenog nemačkog borca da bude streljano 100 Srba, za ranjenog - 50".

Ova naredba nije doneta ni za jedan drugi narod i sprovođena je pre svega na teritoriji uže Srbije, bez Kosova i Metohije, Vojvodine i Južne Srbije (danas Republike Makedonije). Štedeći narod od smrti, Pokret Draže Mihailovića gubio je podršku Saveznika kojima je trebao neko ko ubija Nemce, ne neko ko ih trpi.

2. NACIONALNA I IDEOLOŠKA JEDNOSMERNOST Mihailovića, oličena u suštinskom opredeljenju prema srpskom narodu i oporavku porušenog monarhističkog poretka, značila je manju bazu za podršku od one koju je ciljao Broz.

Mihailovićev pokret efektivno je delovao na potezu Krajina-Južno Pomoravlje, ali uz nezanemarljive "džepove" koje su nastanjivali Hrvati, muslimani i Albanci. Titov pokret je usmerio svoje delovanje na sve narode, iako su isprva Srbi činili ogromnu većinu njegovih snaga (pošto su Srbi jedini i sistematski proganjani i ubijani, oni su prvi i digli oružje).

Mihailovićev pokret je u odanosti kralju sebe vezao za državu i društvo koje su u međuratnom vremenu odlikovali velike imovinske razlike, siromaštvo i ekonomska zaostalost. Na drugoj strani, komunisti su obećavali pravedniju i ujednačeniju raspodelu nacionalnog dohotka, nestanak klasnih razlika, emancipaciju onih kategorija koje određena prava nisu imala, što je u njihove redove privlačilo nemali broj ljudi.

3. POLITIČKA NEUMEŠNOST MIHAILOVIĆA NASUPROT TITOVOJ VISPRENOSTI. Na početku rata pukovnik, Ivanjičanin sa štabom na Ravnoj gori ceo život je bio vojnik, neko ko je izdavao i slušao naređenja. Kako je Jugoslavija bila politički obezglavljena jer su kralj i Vlada napustili zemlju, to je Mihailović bio uskraćen za podršku kadra kompetentnog za političko delovanje i planiranje. Iako su mu prišli neki od političara i intelektualaca, poput Dragiše Vasića i Stevana Moljevića, njegov politički ogranak nije uspevao da oformi delotvornu platformu koja bi se nadovezala na vojno delovanje i početnu podršku SAD i Britanije.

Tito je, sa druge strane, imao veliko političko iskustvo sticano u ilegali budući da je od 1921. rad Komunističke partije Jugoslavije bio zabranjen. Pridodamo li tome i rad u i za Kominternu, Drugi svetski rat bio je daleko lakši za čoveka koji je delovao "ispod radara", umešnog u političkom agitovanju i delovanju.

Sve ove okolnosti, dopunjene porazom JVuO na Neretvi, preokrenule su raspoloženje savezničkih lidera. Tito je bio spreman da napada Nemce, dok je Mihailović čuvao narod. Računica u Teheranu bila je jasna: ko puca na Nemce, taj dobija pomoć. A, izveštaji SOE (Special Operation Executive) ukazivali su da partizani Nemcima prave više nevolja od JVuO.

Od tog trena, veći kontigenti opreme i naoružanja, kao i savezničke misije, upućivani su u štab NOP-a, dok su kontakti sa JVuO ostali, ali su se kroz vreme ugasili (konačan raskid usledio je 1944).