"VOLEO BIH DA STE TU KADA DOĐEM S POSLA": Kako je desetogodišnji dečak preživeo akciju "Oluja"
"Pola šest ujutru, otvaram oči, slušam tišinu. U stomaku kovitlac, kao neki loš predosećaj. Nekoliko sekundi kasnije prasak, pa još jedan, pa još jedan... Svaki naredni je bio ispraćen strahovitim fijukom. Baka ustaje, silazimo niz stepenice, mama kaže: 'Počelo je!', započinje svoju priču o operaciji "Oluja" Radoslav Jokić.
Šta je počelo, nije mu bilo jasno, jer je tada imao tek 10 godina.
NOVINARKA SRBIJE DANAS: Kako mi je za 96 sati „Oluja“ ugasila ognjište
"Mama, hvala ti!"
"Bio sam među 250.000 ljudi proteranih sa svojih vekovnih ognjišta, a samo zahvaljujući mojoj majci i Bogu ni ja ni moj brat nismo među onih (zvaničnih) 2.500 koji su ostavili kosti na rodnoj zemlji", kaže Radoslav Jokić.
P.S. Mama, hvala ti što ovo pišem!
"Prva granata je udarila u koren šljive sa koje sam godinama jeo plodove. Od tada nikad više", sa setom govori Rade.
Pakovanje, konsultacije sa komšilukom, brz polazak. Njih šestoro u "jugu": Radoslav, njegova mama, brat, komšinica, njeno dvoje dece. Na ognjištu, koje je tada poslednji put video, ostala je baka, da sačeka šta i kako. Rekla je krenuće već sa nekim.
"Komšinica je vozila, promicala su mesta, prvo znana, pa neznana. Kamion pun vojnika sa obrnutom hrvatskom zastavom nas presreće. Sva sreća naši! Krenuli su u poslednju odbranu Krajine", priča Rade.
Po dolasku u Dvor na Uni nije se znalo odakle ko i na koga puca i sa koje strane.
"Mrtvi ljudi! Jedan čovek ubija drugog jer neće da ostavi ženu i dvoje male dece i uzme pušku u ruke. Teško je to gledati kad ste mali", govori naš sagovornik.
OTVORENO PISMO HRVATIMA: Ustaše, "srećna" vam godišnjica Oluje!
Prelazak preko mosta
"Krenuli smo prema mostu, trči, zaleži, fijuču meci, okolo prevrnuta kola, traktori, krv. Izgubim se od mame i brata u svemu tome. Most sam prešao sam, a eto Bog me je pogledao, jer sam u svoj onoj gunguli naleteo direktno na njih", priseća se Rade za SrbijaDanas.com.
Izvukli su živu glavu, ušli u prepun voz i pravac Banja Luka. Prespavali su kod jedne porodice, kojima je Radoslav i danas zahvalan.
"Hvala im do neba što su nas prihvatili. Posle nekoliko dana smo se istuširali, jeli i legli, da kažem, normalno“, naglašava Rade.
Kontakt sa ocem
"U Banja Luci smo nekako stupili u kontakt sa tatom koji je posla radi morao pre početka svega u Srbiju i donekle izbegao svu strahotu, mada je dosta iste doživeo i bez toga. Samo on zna kako mu je bilo tih dana kad nije znao da li smo živi. Kao i nama koju godinu ranije kada tri meseca nismo znali isto za njega dok je bio u blokadi na aerodromu u Zagrebu. Ne želim nikom taj osećaj. Nikada! A nama se ne ponovio. Najteže mi je bilo kada sam našao adresar u kome nam je ostavljao poruke u slučaju da dođemo dok on nije tu i svaka se završavala sa: ''Voleo bih da ste tu kad dođem sa posla.''
Ubrzo posle njih je u Srbiju stigla i baka, pa i ujak i nekako su se okupili, onako izmučeni i bez igde ičega.
"Mnogi prijatelji i poznanici nisu dočekali granicu sa Srbijom, neka im je večna slava", sa tugom govori Rade.
Novi početak
Skoro dve decenije kasnije Jokićevi su još uvek zajedno, stali na noge, ali gorčina je još tu. I biće do poslednjeg daha u njihovim nedrima, za izgubljenim Kordunom, rodnim krajem, za Krajinom.
"Što se mene tiče, još bar jednom da odem na dedin grob dok sam živ, još jednom da vidim sve te šume, polja, dvorište, mesta gde sam uživao u detinjstvu. Da pokažem svojoj deci odakle im je otac, čime se ponosi", priča Radoslav, a glas mu postaje sve tiši, jer zna da se to možda neće nikada dogoditi.
Da se nikad ne zaboravi!
Radoslav Jokić neće dozvoliti da se zaborave sve patnje i stradanja koja su doživeli na tom putu bez povratka.
"Neću dozvoliti da se išta zaboravi, a to bi trebalo da urade svi, na ovaj ili onaj način, jer šta je jedan narod bez istorije i bez pomena na nedužne žrtve? Reći ću vam - narod bez identiteta“, odlučan je Rade. Oprostite ili ne, ali NE ZABORAVITE!