Zašto lažemo?

U izvesnoj meri, možemo biti ponosni na naše laži. Laganje se smatra znakom inteligencije i kognitivnih veština, jer je potrebno imati sklonosti ka ubeđivanju kako stvari stoje i onda kada one nisu odraz prave realnosti. Laž je veština koja treba dosta da se vežba. Sposobnost da laž zamenjujemo realnom situacijom je osobina jedinstvena ljudima. Njome ne samo da možemo slagati druge, već u nekim slučajevima možemo ubediti i sebe da verujemo u stvari onakve kakve zapravo nisu.

To radimo zato što je motivacija za laganje najčešće vezana za samopoštovanje i samouverenost nas samih. Mi lažemo u nastojanju da prezentujemo najbolju moguću verziju sebe i lažemo tako da ne moramo da se suočimo sa posledicama koje “druga verzija manje savršenih nas“ ostvaruje. To znači da možemo lagati o svojim dostignućima i veštinama s ciljem da nas drugi poštuju više, ili da prikrivamo greške da ne bismo izgubili tuđe poštovanje. Takođe, najčešće lažemo kako bismo izbegli kaznu za greške ili loše stvari koje smo učinili. Ponekad lažemo i kako ne bismo povredili tuđa osećanja, što ima bonus kod onoga koga lažemo, zato što time obezbeđujemo i održavamo tuđe dobro mišljenje o nama.

Lažemo zato što to deluje i zato što laž ima prednosti. Tek kada je laž otkrivena ili ima više nedostataka nego privilegija – tek će onda neki ljudi reći istinu.