ZATVORITE PROZORE, DOLAZI OLUJA: Priča koju Tatjana Vojtehovski nije mogla da zaboravi!

"Priču o ovom mladiću snimala sam 1996. Tada je imao 27 godina. Na traktorima je došao sa delom porodice i smešten je u izbeglički centar."

Voditeljka Tatjana Vojtehovski je na svom blogu objavila kratku ali tešku priču o sudbini jednog mladog muškarca posle akcije “Oluja”. Ona je ovu priču radila o mladiću 1996. godine, kada je imao 27 godina. Tada je bio smešten u izbegličkom centru i došao sa delom porodice, a pritom nije znao gde se nalaze drugi njegovi bližnji.

Prenosimo vam priču u celosti.

„ Šta ti je to u tanjiru“ pitala sam ga u jednom momentu jer ni po boji ni po obliku nisam mogla da razaznam.

„ Time možeš malterisati slobodno, eto šta je “ odgovor je došao sa druge strane .

„ Pređi mu sa desne kad ga pitaš na levo ništa ne čuje“ – dodaje mladić, naslonjen na zid kantine u kojoj se nalazi nekoliko školskih klupa i lesonit ploče na podu. Crveno – sive, malo obijene.

Mešavina mirisa ustajale hrane i masnih krpa kojima se brišu stolovi me tera ka prozoru. Muka mi je. A sramota me da to vide. Jer to je njihova kuća.

„ Od kad ne čuješ“ , pitam malo glasnije.

„ Od kad je granata zveknula direkt u učionicu. Lepo sam rek’o da se u crkvu sakrijemo to garant neće gadjati.“

„ Pa jel ostala crkva?", pitam.

„ Nije“ i ode polakao prema svojoj kući, koja se formalno zove kontejner.

Kutije UNHCR-a je stavio na stolicu. Bez reči razmešta stolove po kantini. Slaže ih u jedan niz, tražeći najbolji položaj za svaki kako bi dobio nekakvu vijugavu putanju, za koju samo on zna kako treba da izgleda.

Otvara prvu kutiju i sa oprezom i nežno, obema rukama, kao da drži golubicu , polako, da slučajno ne stisne previše, i da mu ne pobegne, dok spušta na unapred odredjeno mesto na stolu kaže: „ Ovo je bila moja kuća“ .

Redja oko kuće i štalu, stoku, ogradu. Zatim stričevu kuću. Očas su se sva četiri stola napunila. Tu je i škola i crkva. Na crkvi i zvonik a ispred škole košarkaški teren. I sve od papira. Neki je čist, beo, neki na kvadratiće, kako je kad imao. Izrezani prozori, samo ivice bojene flomasterom, tamo gde bi drvena okna stajala. Ivice precizno spajane, gotovo d se ne vidi gde je lepljeno a gde savijeno. Malo crvenog flomastera i kuće imaju i crep.

Crkvu je fascinantno napravio. Zvono koje se blago klati u zvoniku. Sve od papira iz svezaka. Davala mu deca, kaže a posle čuli ljudi da pravi svoje selo od papira pa mu sami donosili.

Šetamo oko stolova. Priča mi o selu. Ko je gde živeo, kako se sa bratom igrao skrivalice. I kako se kasnije isto igrao skrivalice u učionici svoje osnovne škole, gde je i udarila granata, pa od tada ne čuje na levu stranu.

Prekida nas lupa manjerki, tetkice skupljaju sudove po kantini. Otvorile sva vrata i prozore, „da vam izluftiramo malo“, kažu.

„Neće ovaj smrad napolje, džaba“ kaže sedamnaestogodišnjak, koji se pomerio sa zida samo toliko da zadigne majicu. Ožiljci od levog ramena koso na dole po celom torzu i stomaku. Rafal. Čudo da je živ. Brat i Tata nisu.

Promaja se uvukla u papirno selo. Stričeva kuća ode malo napred. Jednu po jednu, stavlja u kutije humanitarne pomoći. Celo selo stane u jednu kutiju.

U tom trenutku nije znao gde mu je ostatak porodice.

Pošteno smo se isplakali kad smo seli u kombi.