ZLI TUĐMANOV PLAN: Zaplašite i oterajte sve Srbe, a mi ćemo im TOBOŽE jamčiti građanska prava!

"Hrvatska će i ove godine, pompeznije nego ikad, proslaviti teške zločine nad Srbima iz Hrvatske, dok će Srbi oplakivati postradale i sudbinu izbeglih", piše u svom autorskom tekstu Ljuban Karan za Standard.rs.

"Hrvatska je činila ogromne diplomatske napore da u defile uključi što veći broj zemalja, posebno najjačih zemalja NATO, i tako obezbedi definitivnu verifikaciju zakonitosti i ispravnosti zločinačke vojne operacije.

Ipak, ne ide im sve po planu i kroz medije se vidi nervoza koja im remeti sljavljeničku atmosferu jer, kako u svet prodire prava istina o „Oluji“, sve je više onih koji se stide svoje uloge u njenoj realizaciji.

PET DANA PAKLA

„Oluja“ je harala pet dana – od 4. do 9. avgusta 1995. godine. Bila je to dobro isplanirana vojna operacija etničkog čišćenja, sa svim propratnim zločinima, sračunatim da izazovu strah i paniku i tako pokrenu reke srpskih izbeglica sa krajnjim ciljem da se nikad ne vrate na svoja vekovna ognjišta. Hrvatska vlast već dvadeset godina „Oluju“ lažno prikazuje kao briljantnu i genijalnu vojno-policijsku operaciju, ali to su samo prazne reči. Svi relevantni podaci i dokumenti i na srpskoj i na hrvatskoj strani jasno govore da je u pitanju ratni zločin i najveće etničko čišćenje na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata.

Nad onim civilima koji nisu bili izloženi direktnoj artiljerijskoj vatri i koji su poverovali u hrvatske tobožnje garancije o bezbednosti i ljudskim pravima izvršeni su svirepi zločini, što je pokrenulo i onaj deo stanovništva koji se kolebao da li da napušta domove i imovinu. Tek ubistva, paljevine, pljačke i neljudsko postupanje prema civilima obezbedili su da se zločinačka operacija etničkog čišćenja uspešno i do kraja realizuje.

Vojska RS Krajine se tako zvala, ali teško da je to i bila. Pre bi se moglo reći da se pretežno radilo o naoružanom seoskom stanovništvu, loše naoružanom, još gore obučenom, koje je u vidu nekakve stajaće vojske branilo svoja sela i svoju teritoriju, plašeći se za goli život. Starosna struktura onih koji su imali oružje je bila katastrovalna a komandni kadar na nižem taktičkom nivou uglavnom priučen i potpuno neuvežban u smislu vođenja širih operacija i frontalnih sukoba.

Ovakvu „vojsku“ Hrvati su napali najmanje sedam puta jačim snagama. U napadu je učestvovalo 150.000 vojnika Hrvatske vojske i 25.000 vojnika Armije BiH, što je ukupno 175.000 vojnika prema 27.000 vojnika Vojske RSK. Sem toga, Hrvati su bili moderno opremljeni i naoružani, dobro obučeni od stranih instruktora i dobro utrenirani za konkretnu akciju, uz sveobuhvatnu logističku, propagandnu i ko zna kakvu još pomoć SAD i NATO.

VREME RAZOTKRIVANjE ZLOČINA

Teške zločine u operaciji „Oluja“ počinile su do zuba naoružane vojne formacije Hrvatske vojske, uz svesrdnu pomoć takozvane „međunarodne zajednice“. Falange Franje Tuđmana iznenada i žestoko su napale srpsko stanovništvo u zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija kada je bespotrebno i svirepo ubijeno najmanje 2.650 srpskih civila a trajno etnički počišćeno oko 340.000 Srba. Tom prilikom su, kako je sam Haški tribunal rekao, pa porekao, izvršeni teški zločini u vidu ubistava, nečovečnih dela, okrutnog postupanja, deportacije, pljačke i razaranja. Sramno je da za ove zločine niko nije odgovarao, ali mi Srbi nikada nećemo zaboraviti ko ih je počinio i nikada nećemo prestati insistirati da zločinci odgovaraju i da se zločini osude.

Niko nikada nije Hrvatsku pozvao na odgovornost zbog tako drastičnog kršenja međunarodnog prava iako su zone pod kontrolom UN neprikosnovene. Zločinačka akcija je na Zapadu prećutno odobrena a negde i javno podržana. Štaviše, razotkriven je umišljaj međunarodne zajednice koja je Srbe razoružavala i definitivno spremala za političko rešenje problema a istovremeno je tajno naoružavala, obučavala i huškala Hrvate da se odluče za vojno rešenje „srpskog pitanja u Hrvatskoj“.

 Već dve decenije potencijalni povratnici se zastrašuju dobro smišljenim naučnim metodama. Najčešća metoda su privođenja i saslušanja državnih organa Hrvatske, pritvaranja i pokretanja istraga. I to ne hapse Srbe pri prvom, pa ni drugom dolasku u Hrvatsku, nego najčešće kod trećeg prelaska granice. Tako se anulira osećaj sigurnosti koji Srbi mogu steći ako jednom uđu u Hrvatsku i ne budu uhapšeni.

Prema onima koji se ipak vrate na svoja imanja primenjuje se neka vrsta uznemiravanja, pretnji, premlaćivanja pa i ubistva.

DA LI JE POVRATAK IPAK MOGUĆ?

Hrvati su se ipak preračunali i greše ako misle da je vreme učinilo svoje i da se proterani Srbi neće vratiti. Greše ako misle da će tajnim operacijama uspeti da spreče povratak Srba u svoje kuće, stanove i na svoja imanja, i da će tako verifikovati rezultate etničkog čišćenja.Za sada se međunarodna zajednica sa njima solidarisala, ali zločini počinjeni u „Oluji“ ne zastarevaju i nekada će doći na dnevni red.

Od 1.800.000 Srba u Hrvatskoj, po popisu iz 1931. godine, ostalo ih je samo 186.000, po popisu iz 2011. godine, oko 10 odsto, sa tendencijom daljeg smanjenja. Samo za 80 godina u Hrvatskoj je eliminisano 90 odsto Srba, koji su pobijeni, proterani, pokršteni ili na drugi način asimilovani.

Od 1.800.000 Srba u Hrvatskoj, po popisu iz 1931. godine, ostalo ih je samo 186.000, po popisu iz 2011. godine, oko 10 odsto, sa tendencijom daljeg smanjenja. Samo za 80 godina u Hrvatskoj je eliminisano 90 odsto Srba, koji su pobijeni, proterani, pokršteni ili na drugi način asimilovani.