ŽRTVA ODBACIVANJA, BORAC PROTIV NEPRAVDE Kažu mi: Snimao si porniće, raduj se što si dobio samo HIV

Nekadašnji porno glumac, Đurica Stankov, čija je karijera bila presečena saznanjem da je inficiran virusom HIV-a, upravo je u ovoj činjenici pronašao motiv i snagu da se bori dalje. Već sedam godina, on je vrlo agilan aktivista i direktor AS centra, koji se bavi psihosocijalnom podrškom osobama obolelim od HIV-a, kao i edukacijom mladih o prevenciji ove opasne bolesti.

Njegove aktivnosti se ne svode samo na podršku HIV pozitivnima, već i drugim diskriminisanim socijalnim grupama, te je AS centar pridružio svoje snage udruženju Egal u organizaciji manifestacije "Ponos Srbije", koja će se održati sutra u Beogradu.

Pročitajte OVDE koje su vruće zone kriminala - da li živote u nekoj od njih?

Prema njegovim rečima, iako je ova parada organizovana od strane zajednice transseksualaca, ona poziva sve marginalizovane grupe da se priključe, a osnovna poruka glasi: „Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.“

"Pored trans zajednice i LGBT zajednice jednako su diskriminisane i osobe koje žive sa HIV-om i osobe koje imaju različite mentalne smetnje, i koje su korisnici različitih psihijatriskih usluga, i svi oni treba zajednički da se bore za bolje i tolerantnije društvo", kaže Stankov u razgovoru za portal Srbija Danas.

Mislim da je diskriminacija ipak najjača kada je u pitanju gej zajednica. Zbog toga sam doživljavao najviše neprijatnih situacija u društvu. Kada je reč o aktivnostima AS centra, uvek su daleko bolje prihvatani i lakše organizovani naši projekti vezani za pomoć HIV pozitivnim osobama, nego oni koji su imali veze sa gej populacijom. S druge strane, u ličnim, međuljudskim odnosima najviše neprijatnih situacija sam doživljavao kao HIV pozitivna osoba. Mnogo puta bih se upoznao sa devojkom ili momkom i počeo da se družim, sa naznakama da bi to moglo da bude i nešto više od druženja, ali bi se oni brzo distancirali od mene kada bi saznali da sam inficiran.

Što se tiče moje porno karijere, najviše neprijatnih situacija doživljavam upravo u gej zajednici i u zajednici HIV pozitivnih osoba. Često se događa da dobijam najodvratnije moguće komentare, tipa: "Šta hoćeš ti, j*** si se tamo s kim si stig’o, budi srećan što imaš samo HIV." Tako postoji, navodno, „dobar“ i „loš“ HIV. Kad pitam nekog zašto postoji razlika između tvog i mog HIV-a, on kaže: „Pa, eto, ti si to zaradio tako što si snimao porniće.“ A onda ja objasnim da sam u taj posao ušao zato što nisam mogao da nađem nikakav drugi posao kada se u mom rodnom gradu, Vršcu, saznalo da sam biseksualac. Kroz razgovor dođemo i do toga da je ta druga osoba možda imala i više rizičnih seksualnih odnosa nego ja. Ljudi često i lažu da HIV nisu dobili zbog neopreznog seksualnog života, nego putem infuzije, ili na neki drugi način.

Tada sam uspeo da izvučem iz dibidus niskobudžetne produkcije u Srbiji, u kojoj je su na snimanjima uslovi često bili užasni. Dešavalo se da dođem na snimanje, i treba da snimam sa devojkom koja se nije kupala nedelju dana. Dobio sam priliku da snimam u inostranstvu, u nešto bogatijim produkcijama, i video sam sebe u tome, kada sam saznao za HIV. U mom životu uglavnom se sve i dešavalo tako, naprečac. Tako sam i isprva gurnut u pornografski posao, kada su bez mog znanja u "Pan Erotici" osvanule moje privatne porno fotografije sa tadašnjim dečkom...

Danas se trudim da živim svaki dan kao da je poslenji, ali u pozitivnom smislu, a ne negativnom, što se mnogima desi kada saznaju da su zaraženi. Pogotovo mladi. Često se desi da onda počnu da se opijaju, da se drogiraju, a time pogoršavaju svoje stanje i prave džumbus od zdravlja bez potrebe... Nemam viziju daleke budućnosti i ne planiram puno. Trenutno, smatram da je moj poziv da dam što veći doprinos za zdravije društvo, i to me pokreće.

Otkako sam počeo da se bavim aktivizmom, najviše se krećem po institucijama, i među ljudima koji rade u civilnom sektoru, koji su informisani i osvešćeni. Zato sam stekao iluziju da su se stvari u društvu značajno promenile. Ali, čim izađeš malo van, među „obične“ ljude, vidiš da je neznanje i dalje rasprostranjeno i da je strah od HIV-a i dalje jak.

Ima i dalje onih koji nisu svesni razlike između HIV infekcije i Side, i da se sa HIV-om može veoma dugo i sasvim normalno živeti. To je hronično stanje i uz pravu terapiju moguće je voditi kvalitetan život.

Ali pozitivno je to što smo edukovali veliki broj mladih ljudi. Najvažnija je prevencija, pa ih učim da budu odgovorni. Primera radi, upućujem ih kako se pravilno koristi zaštita. Mnogi ne znaju da se uz kondom ne smeju koristiti različiti gelovi, kreme, masti, ulja. Kada se namaže bilo kakvom kremom, ili nečim sličnim, kondom je uništen. On postaje porozan i više ne predstavlja zaštitu.

To se ne menja, i to mogu odgovorno da tvrdim. HIV pozitivne osobe i dalje često ne mogu da dobiju stomatološke usluge, hirurške zahvate i drugo, ali ne zbog realnog rizika, nego zbog straha i neznanja zdravstvenih radnika.

Da. Mislim da ima štete od ekstremnih i agresivnih nastupa. I kada je "Parada ponosa" u pitanju, imam utisak da organizacije nisu obavile svoj posao na pravi način. Da bi društvo pripremio na nešto novo, i što je trenutno neprihvatljivo, potrebno je da konstantno radiš i informišeš ljude... Ja nemam ni problem da jednog dana šetam sa Dverima, a sledećeg na gej paradi, pa me često pitaju - dobro, Đurice, gde ti sediš? Mislim da je neophodno razvijati dijalog i međusobno prihvatanje, a ne rat.

Naravno.

Pa, ne mislim ništa... Pokušavam da objasnim ljudima da sam oduvek imao sklonosti i ka ženama i ka muškarcima i da mnogi gejevi prosto gaje odvratnost pri pomisli da imaju seksualni odnos sa suprotnim polom.

Imam nekoliko poznanika koji su pokušali da se leče i preobrate. Baš ovih dana dopisujem se sa jednim momkom iz unutrašnjosti. On je išao kod psihijatra i psihologa, i bezuspešno pokušavao da pronađe devojku. Sada je odlučio da prihvati da, po starim običajima, njegovi roditelji isprose neku devojku iz mesta u kojem živi, samo da bi se oženio i napravio dete. On pristaje na sve i preduzima sve da okolina ne bi otkrila da je homoseksualac. Ulaže velike napore da bi pronašao način da jednog dana obavi svoju bračnu dužnost i dužnost prema roditeljima i zajednici, iako mu se gadi seksualni odnos sa suprotnim polom. Sad je u frci i na ivici samoubistva. Od mene traži savet i pomoć, ali ja nisam lekar niti psiholog. Mogu da mu pričam samo iz mog iskustva, ali moje iskustvo nije primenjivo na svakog. Ja sam kao mlad ostao sam, bez igde ikoga. Jedna situacija me je otkrila, kada su bez mog znanja objavljene fotografije u "Pan erotici", i nisam mogao da biram hoću li da se krijem ili ne.

Nije... Kada se taj film pojavio, tadašnji patrijarh, Pavle, oglasio se, ako je istina to što su mediji preneli, i rekao da je bilo neumesno snimati mene u crkvi. Mene to jako vređa i boli. To što sam ja javno priznao da sam biseksualac ili gej, uopšte ne znači da meni treba zabraniti da uđem u crkvu. To je strašno. Veliki broj homoseksualaca koje poznajem su Hrišćani... Dakle, da, ja sam vernik. Verujem u ljubav, verujem u božanstvo. Smatram da je svako od nas deo božanstva.