Andrić je jedini srpski pisac živ i u svetskoj književnosti

Naša je dužnost da se Andriću vraćamo svake godine, a jubilej je prilika da se naučnim promišljanjem njegovo delo učvršćuje u srpskoj kulturi i srpskoj književnosti, kaže akademik Miro Vuksanović u susret obeležavanju 125 godina od rođenja srpskog nobelovca.

- Jedini srpski pisac koji je živ u svetskoj književnosti je Ivo Andrić, njegova dela su prevedena na 49 jezika i on nije samo naš, već i savremenik svih čitalaca u svetu. Andrić je najtiražniji srpski pisac kada govorimo o piscima čija je vrednost nesporna. On je među nama i tu će dugo ostati - ističe za "Tanjug" predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića i predsednik Organizacionog odbora za obeležavanje 125 godina od rođenja Ive Andrića. 

Jubilej, 125 godina od njegovog rođenja, se obeležava, napominje Vuksanović, brojnim programima koje organizuju Srpska akademija nauka i umetnosti i Zadužbina Ive Andrića, ali i pojedinačne ustanove u Beogradu i Srbiji.

U utorak 10. oktobra, na rođendan Ive Andrića u Zadužbini koja nosi njegovo ime kao i svake godine, biti uručena Andrićeva nagrada i predstavljen godišnjak “Sveske”, koji izlazi već četrdesetak godina i uvek je u celini posvećen Andriću i njegovom delu.

U SANU će biti održana Svečana akademija 13. oktobra, na dan kada se 1974. Andrić poslednji put pojavio u javnosti.

- Tada su u Narodnom pozorištu u Beogradu Andrić, Crnjanski, Selimović, Ćopić, Matić, Vučo, Popa i Stevan Raičković čitali svoje radove u čast oslobođenja Beograda, Andrić poslednji put javno čitao odlomke svojih pripovedaka, pred odlazak u bolnicu odakle se nije vratio - podseća Vuksanović.

Svečana akademija imaće dva dela - “Akademici o Andriću” u okviru koga će pet pisaca i članova SANU govoriti o Andriću, i “Andrić o akademicima” sa odabranim tekstovima od Vuka i Zmaja, preko Skerlića, do Dučića, koje će govoriti glumci, a program će se završiti monologom Nebojše Dugalića iz “Proklete avlije”.

Najambiciozniji deo programa, prema rečima Vuksanovića, je naučni skup 13. i 14. decembra u organizaciji Akademije, koji će okupiti 42 istoričara književnosti i književnih kritičara sa katedri i instituta na kojima se izučava srpska književnost. 

- To nije međunarodni skup, jer ne mislimo da se bavimo pitanjima kome pripada Andrić. Mi prihvatamo njegovo opredeljenje da piše na srpskom jeziku, da pripada srpskoj kulturi i srpskoj književnosti i posmatramo njegovo delo kao jedinog srpskog pisca čije su knjige više od 60 godina prisutne na drugim jezicima - objasnio je Vuksanović.

On podseća na povezanosti Srpske akademije i Andrića i njegovu pripadnosti srpskoj književnosti od vremena kada su čuveni beogradski profesori i akademici Slobodan Jovanović i Bogdan Popović 1926. predložili Andrića za člana Srpske kraljevske akademije.

- Izabran je kada je imao samo 34 godine i bio je bezmalo pola veka član Akademije i to je njegova matična kuća, gde je proslavljena njegova Nobelova nagrada, gde su priređeni naučni skupovi u njegovu čast.

Naši izdavači svake godine u desetinama hiljada primeraka objavljuju Andrićeva dela, a zadužbina je samo u ovoj godini dala autorska prava za prevod njegovih dela na 13 jezika, a neka dela poput “Na Drini ćuprija”, izlaze na nekim jezicima svake godine, kaže Vuksanović, i podseća na odgovornost koju Zaduzbina osnovana 1976. ima prema oporuci koju je ostavio veliki pisac.

- Kada se razboleo 1974, pred odlazak u bolnicu, Andrić je 5. decembra 1974. godine svojim prijateljima Gvozdenu Jovaniću i Milanu Ðokoviću kazao svoju oporuku - da želi zadužbinu, da želi da njome upravlja njegova prva saradnica Vera Stojić. Tražio je da se ustanovi nagrada za pripovetku na srpskom jeziku i da njegovi rukopisi budu u Akademiji.

Trenutno jedan od glavnih zadataka Zaduzbine je priprema kritičkog izdanja Andrićevih dela, a angažovano je pet mladih naučnika da prirede pet knjiga pripovedaka koje je Andrić objavio, između 1924. i 1960.

- Pisac, posebno kad je reč o velikim piscima, nije izučen, njegovo delo nije ponuđeno na pravi način, ako nije urađeno kritičko izdanje, a to pozdrazumeva da se od zabeleške, prvog zapisa, odeje, pa u svim verzijama, izdanjima, to uporedi i dođe do onoga što bi bilo kanonsko izdanje, autenticnco izdanje. To se najavljuje 40 godina, a ovo petoro mladih ljudi je za godinu i po predalo svoje knjige i one će sada ići u štampu - kaže Vuksanović.

Rukovodilac tog tima je prof. Zorica Nestorović, a tu su i prof. Milan Aleksić, Dragana Grbić, Marija Blagojević i prof. Slađana Aćimović uz podršku profesora Radivoja Mikića, koji ih je i predložio.

Vuksanović međutim skreće pažnju da je jubilej prilika da primetimo, a i promenimo činjenicu gde smo zanemarili uspomenu i poštovanje prema našem nobelovcu. 

- Andrićev muzej, smešten u stanu u kome je nobelovac živeo, i koji pripada Muzeju grada Beograda, retko je prisutan u javnosti, kuća u Prizrenskoj ulici, u kojoj je Andrić proveo rat i napisao svoja najznačajnija dela, obeležena je neuglednim pločama, a ulaz i crna susedna kuća teško da mogu da privuku pažnju prolaznika da zamisle da je tu nastao roman “Na Drini ćuprija” - kaže Vuksanović.

On dodaje da Andrić u Višegradu ima svoj grad, ali ne i kuću, koju je gradu poklonio pred smrt i koja je godinu dana kasnije prodata, dok je njegova kuća u Herceg Novom zapuštena.

- Kada se oženio, odabrao je Herceg Novi da tamo živi i napravio je kuću sa velikom baštom. U zabeleškama je naveo da je njegova Milica tu gajila 32 vrste cveća. Nedavno sam bio u Herceg Novom i kapija je zatvorena. Katanac i lanac su zarđali, a na mestu gde je nekada bio klub književnika sa baštom sada se može reći da tih boja kamenova ima onoliko koliko je nekada bilo cveća, izgleda prilično zapušteno - žali Vuksanović.

On skreće pažnju da smo dužni da se Andriću i svim ljudima koji su utemeljili našu kulturu i književnost vraćamo svake godine, a ne samo povodom jubileja, ali i zaključuje da nije tih jubileja i godišnjica, da bismo ih možda i zaboravili.